Ljubav, taj najuzvišeniji osećaj, nosi u sebi moć stvaranja, ali i razaranja. Da bi opstala, traži pažljivo negovanje, poštovanje i, pre svega, poverenje. Kada se to poverenje naruši, posledice se osećaju baš u svakom segmentu života, ostavljaju ožiljke ne samo na srcima onih koji vole, već i na dušama onih koji su voljeni.
Ljubica, žena čija je ispovest jako potresla one koji su je čuli, svesna je svojih grešaka. Njena poruka je i jaka i bolna, ali ujedno i lekcija svima koji su spremni da je čuju:
"Molim sve koji čitaju ovu ispovest da iz mojih grešaka izvuku pouku. Ljubav zaslužuje poštovanje, a poverenje je nešto što se teško stiče, a lako gubi. Moje greške me prate svaki dan, ali nadam se da će moje kajanje biti početak mog iskupljenja."
Kada je odlučila da otvori dušu, ispričala je priču koja bi, kako kaže, mogla poslužiti kao scenario za film. Ipak, to nije bila priča o herojstvu ili srećnom završetku, već priča o prevari, bolu i kajanju. Ljubica je priznala da nikada ne bi trebalo da se upuštamo u prevaru, jer ona nosi težinu koja razara i nas i one koje volimo.
Trenutak kada je bila primorana da u trudnoći napusti svoj dom, toplinu koju je godinama gradila, bio je strašan. Ali još strašnije od toga bila je njena svest o tome da je sama isplela mrežu laži i obmana, koja ju je na kraju zarobila.
"Moje ime je Ljubica, odrasla sam i živela u malom seoskom mestu gde su tajne, skandali i greške postale deo svakodnevice. Te greške su obeležile i moj život."
Ljubica je odrasla u sredini gde su ljudi brzo osuđivali, a sporije opraštali. Njena mladost bila je obeležena snovima o ljubavi, porodici i sreći, ali i iskušenjima koja su je povela na stranputicu. U trenutku kada je poverenje njenog supruga trebalo da bude njena sigurna luka, ona ga je razorila.
Sada, dok živi sa teretom svojih postupaka, Ljubica pokušava da pronađe put ka iskupljenju. Njeno kajanje nije samo izvinjenje suprugu, već i vapaj za razumevanjem i oproštajem – od njega, od sebe i od života.
Njena priča je podsećanje da se ljubav ne sme uzimati zdravo za gotovo. Ona nas poziva da razmišljamo o svojim postupcima, o krhkosti poverenja i o tome kako lako možemo povrediti one koje volimo. Jer na kraju, kada nestane sve – materijalno, površno i prolazno – ostaju samo naše emocije i tragovi koje smo ostavili u životima drugih.
Ljubav zahteva istinu, jer samo istina može održati svetlost u odnosima. Neka Ljubičina priča bude putokaz svima nama da cenimo ono što imamo i da ne dozvolimo sebi da to izgubimo zbog trenutne slabosti.
Život joj nije bio nimalo lak. Udala se mlada, za Milana, čoveka kojeg je volela svim srcem, ali brak nije tekao onako kako su oboje zamišljali. Godine su prolazile, a uprkos želji i naporima, nisu uspevali da dobiju dete.
– Deset godina smo pokušavali. Deset dugih godina ispunjenih nadom, razočaranjem i čežnjom za malim bićem koje bi unelo svetlost u naš život – priznala je Ljubica.
Očaj i usamljenost počeli su da je preplavljuju.
– Milan je bio dobar čovek, vredan i požrtvovan, ali nisam znala kako da se nosim sa bolom koji me je razdirao. Tada sam upoznala Zlatka, našeg komšiju. Njegova pažnja i nežnost su bile uteha koja mi je bila potrebna. Nisam razmišljala o posledicama. Bila sam slaba – priznala je kroz suze.
Razotkrivanje
Njena tajna veza sa Zlatkom trajala je mesecima, sve dok jedne sudbonosne večeri nije napravila neoprostivu grešku – zaboravila je da isključi svoj Fejsbuk nalog na računaru koji je koristila u kući. Njena svekrva, znatiželjna i sumnjičava, pročitala je poruke koje su razotkrile Ljubičinu prevaru.
"Bila sam trudna, u četvrtom mesecu. Znala sam da dete nije Milanovo, ali sam se nadala da ću uspeti da sakrijem istinu dok ne smislim šta da radim. Silno sam želela dete, a svremena je bilo malo. Zlatku sam napisala da nosim njegovo dete i da ću ostati kod Milana dok ne završimo planove za zajednički život. Njegov odgovor je bio hladan i razoran: 'Oguli ga za lovu dok se ne snađemo'", ispričala je.
"Sećam se tog jutra, ustala sam iz kreveta i otišla u kuhinju da skuvam kafu, svekrva je sedela ispred mog računara, gledala kroz njega, onako unezverena, poluizgubljena. Pitala sam je "Nado, je li sve u redu, čudni ste". A ona je kroz zube istresla "Sram te bilo, kako si mogla?"
Ljubici je u tom momentu bilo jasno o čemu se radi, ali se nije nadala da će priča da dobije takav epilog. Da bi sebe opravdala rekla je "Ma terajte se i ti i tvoj sin koji nije sposoban ni dete da napravi, najlepše godine sam vam dala".
Svekrva je reagovala burno. Izbacila je Ljubicu iz kuće, ne želeći da u njenom domu boravi žena koja je izdala njenog sina i celu njenu porodicu.
"Taj trenutak je bio kraj mog starog života. Milan je bio slomljen. Moj greh ga je povredio na način koji nikada neću moći da ispravim. Osećala sam se loše. Skretala pogled, bilo me sramota da ga u oči gledam. Nije zaslužio. Ali sam i ja pre toga mislila da ne zaslužujem da ostanem bez dece. Ipak priznajem da nisam bila fer".
Gubitak i kajanje
Vreme je donelo novu bol. Ljubica je izgubila bebu koju je nosila.
"To je bio trenutak kada sam shvatila koliku sam cenu platila za svoje greške. Bilo je jasno, bog me kaznio. Nisam više bila ista žena, nisam imala snage da nastavim sa Zlatkom. Gledala sam ga sa prezirom, njega sam krivila za sve što se dešavalo, bilo mi je tako lakše".
Veza sa Zlatkom se raspala. Njegova sebičnost i hladnoća su postale nepodnošljive. Sve što je gradila na lažima i prevari urušilo se pred njenim očima.
Ostala je sama, bez muža, bez deteta, bez podrške.
– To je bio trenutak kada sam spoznala šta znači kajanje. Počela sam da preispitujem svoje odluke i da se suočavam sa istinom o sebi. Nisam bila samo žrtva okolnosti, već i sopstvenih slabosti.
Poruka drugima
Danas, Ljubica piše ovu ispovest s nadom da će njena priča biti lekcija drugima. – Ako moja priča može da spreči makar jednu osobu da napravi iste greške, onda moja bol ima smisla. Naučila sam koliko je važno biti iskren, veran i čuvati ljubav. Shvatila sam koliko lako slabost može uništiti sve ono što gradimo godinama.
Stil/Najzena
