Suočeni sa smrću, koje bi bile poslednje reči koje bi vam prošle kroz um?
Lekari koji pružaju negu ljudima na samrti, otkrili su da poslednje reči koje ljudi izgovaraju, mogu da se svrstaju u dve kategorije na osnovu emocija: na tople i na lomljive.
Neki pacijenti su mirno preminuli govoreći da ne žale ni za čim, dok su drugi izražavali tugu zbog toga što su život uzimali zdravo za gotovo.
Bolničarka Džuli Mekfaden, izjavila je za "Deji mejl" da su ljudi dozivali roditelje koji su odavno preminuli ili čak bivše partnere koje nisu videli godinama.
Ali, takođe je čula pacijente kako mirno govore prisutnima: "Volim te."
"To obično nije u njihovom poslednjem dahu. Mnogi misle da je to kao u filmovima – dramatična poslednja izjava nečega što su oduvek žalili ili što su želeli da svi znaju. To zapravo nije tako", objasnila je Mekfaden.
Takođe je navela da su fraze poput "Hvala ti", "Opraštam ti", "Molim te, oprosti mi" i "Zbogom" česte poslednje reči.
Džuli Mekfaden, registrovana medicinska sestra iz Los Anđelesa, radi u hospisu više od sedam godina, a u medicini je više od 15 godina. Počela je da deli svoje znanje i iskustvo na Tiktoku, gde je stekla više od 1,2 miliona pratilaca i 12,4 miliona sviđanja.
Hospis nega je vrsta zdravstvene zaštite koja se fokusira na pomoć terminalno bolesnim pacijentima, smanjujući njihovu bol i patnju, i zadovoljavajući njihove emocionalne i duhovne potrebe na kraju života.
"Razgovarajući svakodnevno sa ljudima koji umiru, najvažnija stvar koju ističu je to što nisu cenili svoje zdravlje", rekla je Mekfaden.
"Mnogo toga uzimamo zdravo za gotovo – mogućnost da vidimo, jedemo, gutamo, hodamo, živimo potpuno bez bola. Mnogi ljudi kažu da to nisu cenili i da bi voleli da jesu", istakla je doktorka.
Ljudi često kažu da "žale što su proveli život radeći" i da žene posebno žale zbog toga što su se opterećivale dijetama, brinule o izgledu tela ili uskraćivale sebi određenu hranu zbog želje da izgledaju na određen način.
Međutim, lekarka palijativne medicine, dr Mina Čang iz San Franciska, rekla je za pomenuti britanski list da najčešće čuje od pacijenata: "Nemam nikakvih žaljenja." Druga uobičajena tema o kojoj ljudi govore pred kraj života je "što nisu iskazivali osećanja svojoj porodi ili voljenima. "Ako su se s nekim posvađali, (kažu) "Zašto nisam ranije rekao oprosti mi? Zašto nismo ranije obnovili odnose?", rekla je Mekfaden.
"Kada se suoče sa sopstvenom smrtnošću, razmišljaju o smrti svojih roditelja. Kažu: "Nikada ih nisam pitao koja im je omiljena uspomena iz detinjstva."
Dodala je: "To ih navodi da razmišljaju o ljudima koje su izgubili i o tome šta žele da promene sada kada umiru – kako žele da poruče svojoj deci ili porodici nešto. Ako su otuđeni od njih, žale što su čekali toliko dugo da obnove kontakt, ako to uopšte učine."
Ali, nisu svi u stanju da pronađu prave reči.
"Često ljudi na kraju života neće ni govoriti o tome, jer su toliko u poricanju da ne žele ni da pričaju o stvarima poput žaljenja... Oni se trude da ne razmišljaju o tome. Zavisi od osobe", rekla je Mekfaden.
"Većina ljudi ne izgovara poslednje reči u poslednjem dahu, ali ako to urade, ili su blizu toga, obično kažu "Volim te". Ili kažu "U redu je", kao da teše nekog drugog, ili nešto poput "Spreman sam".
Ponekad se ljudi vraćaju dečijem ponašanju.
Mekfaden je rekla: "Mnogi ljudi dozivaju imena svojih roditelja. Ili kažu "mama" ili "tata", ili ime bivšeg muža koji je već mrtav."
"Ako nešto kažu blizu smrti, to je obično kratko, tiho i sažeto. Teško je zapravo govoriti." Takođe je objasnila da dozivanje preminulih rođaka može imati veze sa tim što su roditelji izvor utehe.
"Uvek upoređujem smrt sa rođenjem", rekla je. "Ljudi su nekako poput beba", istakla je doktorka.
Jezik koji govore takođe može da se promeni u poslednjim trenucima.
Mekfaden je navela: "Njihov prvi jezik je italijanski, ali su živeli negde gde su govorili engleski 50 godina. Kada su blizu smrti, ponovo počinju da govore italijanski."
Njihova porodica ih nije čula kako govore italijanski godinama, a sada pričaju samo na italijanskom ili na nekom zaboravljenom jeziku iz rodnog kraja koji nisu posetili 80 godina.
Ponekad kažu stvari koje nama nemaju smisla. Ali, možda imaju smisla njima. Govore stvari poput: "Moram da idem kući. Možda misle na neku drugu kuću, ako zagrobni život postoji. Ljudi stalno pričaju o domu ili o tome da idu negde drugde, ili da moraju na put."
Neka iskustva Džuli Mekfaden sa pacijentima bila su posebno upečatljiva.
Rekla je: "Jedna dama, stvarno smo se povezale. Rekla mi je: "Bila sam hrišćanka ceo život, i dalje ne znam kako će izgledati smrt. Da li ću samo zatvoriti oči i otvoriti ih i videti Boga?"
Naravno, nisam znala. U tom trenutku sam se uspaničila i pomislila: Moraš imati odgovor. A onda sam pomislila: Ne, Džuli, samo budi iskrena. Rekla sam joj samo: "Ne znam."
Samo se nasmejala i nasmejala, a onda sam se i ja nasmejala. Rekla je: "Pa, pretpostavljam da ću saznati."
A ja sam joj odgovorila: "Pretpostavljam da hoćeš."
"Jednom je neki čovek posegnuo i uhvatio me za ruku, skoro me uplašio. Bio je u krevetu i izgledao je kao da je na samrti. Podigao se u krevetu, uhvatio me za ruku i rekao: "Umirem, dušo!" a zatim se vratio nazad i preminuo. Bio je u redu, bio je miran. Nije izgledalo kao da se boji, samo je to konstatovao", rekla je doktorka.
Lekarka palijativne nege dr Simran Malhotra rekla je za "Grandž", da poslednje reči pacijenta često zavise od njihove starosti.
Rekla je: "Moji stariji pacijenti često kažu stvari poput: "U miru sam" ili "Proživeo/la sam dobar život", dok mlađi pacijenti govore: "Nisam spreman/na da umrem, imam još toliko toga da proživim."
Dodala je da su jednostavne reči poput "Žao mi je" i izražavanje ljubavi i oproštaja posebno značajne u poslednjim danima.
"To su neke od najvažnijih reči, kada se izgovore s namerom, koje možemo podeliti s nekim koga volimo" zaključila je doktorka Malhotra.
NE PROPUSTITE
U nastavku poslušajte koje su bile poslednje reči glumca Žarka Lauševića, koje je uputio književniku Vuku Draškoviću:
Bonus video:
