Mnogi detalji o hapšenju, suđenju i smrti Dragoljuba Mihailovića i danas su obavijeni velom tajne, a njegov lik i delo izazivaju brojne polemike i kontroverze. Takođe se pričalo da ga se ćerka Gordana odrekla, a istina je sasvim drugačija.
Nešto od onoga što je general govorio u svoju odbranu ipak je sačuvano.
Zvaničan naziv postupka protiv komandanta Jugoslovenske vojske u Otadžbini bio je “Suđenje Dragoljubu-Draži Mihailoviću i ostalim kolaboracionistima za izdaju i ratne zločine počinjene na prostoru Jugoslavije za vreme rata (1941—1945)”, ali je danas mnogo poznatiji kao Beogradski proces.
Dragoljubu Draži Mihailoviću je suđeno pred vojnim sudom čiji je predsednik bio pukovnik Mihailo Đorđević, a članovi su još bili potpukovnici Milija Laković i Mihailo Janković. Pomoćne sudije bili su Nikola Stanković, Radomir Ilić i Todor Popadić (sekretar). Tužilac je bio pukovnik Miloš Minić, a kome je pomagao Miloš Jovanović.
Mihailović je bio optužen po 47 tačaka i suđeno mu je za aktivnosti protiv partizana, za kolaboraciju sa Nemcima i ratne zločine nad civilima.
Sam tok suđenja i danas je predmet osporavanja i kontroverzi. Sud nije prihvatio nijedan predlog odbrane. Savezničkim vazduhoplovcima koji su spaseni i evakauisani uz pomoć četnika 1944. nije bilo dozvoljeno da svedoče u Mihailovićevu korist sa obrazloženjem da je njihovo svedočenje nerelavatno. Samo su dve žene svedočile u Mihailovićevu korist.
Londonski list “Dejli telegraf” 14. juna 1946. godine objavio je tekst dopisnika sa suđenja u Beogradu u kojem je ovaj, između ostalog, pisao kako Draža deluje “umorno”, kako svaka njegova reč biva propraćena zviždanjem publike i kako ga sudija često prekida i ne dozvoljava mu da govori.
Izveštač “Tajmsa” stvari je video malo drugačije.
– Mihailovićeva odbrana je bila bez fraza, bez kivnosti na političke protivnike ili lične neprijatelje, jasno i podrobno. To je vojnik od zanata podnosio izveštaj, neodoljiv baš svojom jednostavnošću – objavio je izveštač.
Nešto od onoga što je Dragoljub Mihailović govorio u svoju odbranu ipak je sačuvano, a najčešće se citiraju reči koje je general izneo u samoj završnici:
“Ostao sam vojnik ubeđen da narod treba da da reč na kraju. Ubeđen sam da sam bio na pravom putu. Pozivao sam novinare celog sveta I tražio misiju Crvene armije. Sudbina je bila nemilosrdna prema meni kada me je bacila u najteže vihore. Mnogo sam hteo, mnogo započeo, ali vihor, svetski vihor, odneo je mene i moj rad.”
Poslednje završne reči odbrane izgovorene su 30 minuta posle ponoći, 12. jula 1946. godine. Čitanje presuda počelo je u 8:15 izjutra 15. jula. Od 47 tačaka optužnice general Mihailović je osuđen po osam.
Dragoljub Mihailović je osuđen na smrt streljanjem, trajan gubitak političkih i građanskih prava kao i oduzimanje celokupne imovine.
Najveći broj istoričara kao datum smrti Dragoljuba Mihailovića uzima 17. jul 1946. Mesto streljanja je nepoznato, mada je najverovanije u pitanju bila Ada Ciganlija. Ni danas se ne zna gde je tačno grob generala Mihailovića.
Viši sud u Beogradu ga je rehabilitovao 14. maja 2015. Utvrđeno je da Mihailović nije imao fer i pravično suđenje. U obrazloženju rešenja o rehabilitaciji je navedeno da je sporna presuda doneta u nezakonitom procesu iz političko-ideoloških razloga.
https://www.istorijskizabavnik.rs/blog/streljanje-draze-mihailovica
Poruka ministra unutrašnjih poslova FNRJ Aleksandra Rankovića upućena predsedniku Vlade FNRJ maršalu Josipu Brozu Titu o hapšenju Draže Mihailovića:
Druže Maršale,
pretpostavljeni zadatak u potpunosti je izvršila grupa oficira OZNE. Izdajnik Draža je uhvaćen i već se nalazi u Beogradu. Tom prilikom ubijen je kapetan Vasiljević i još tri Dražina pratioca. Mi nismo imali gubitaka. Bez pred. plana i pomoći K. ne bi mogli otkriti i uhvatiti Dražu jer je savršeno bio zakons., okružen i čuvan od okorele bande.
I dalje držimo sve u najvećoj tajnosti, ma da se nešto zna na terenu gde je izvršena oružana akcija. Jedino se ne zna kakva je sudbina zadesila Dražu tom prilikom. Naša malobrojna grupa oficira morala se brzo izvlačiti i zato su poginuli banditi ostali nezakopani nedaleko od Dražine jazbine.
