Stjepan Nemak (72) iz Hrvatske, dijabetičar koji je ostao bez vida i obe noge do članaka, našao se u krajnje teškoj situaciji – napušten i prepušten samom sebi, živeo u šupi bez osnovnih uslova za život. Sve je počelo kada je, u zamenu za brigu i pomoć, prepisao svoju imovinu prijatelju kojem je verovao.
Kako prenosi Dnevnik, Stjepan je godinama poznavao čoveka za kojeg je mislio da će se o njemu starati. Verovao mu je dovoljno da mu poveri deo svoje imovine. Međutim, na prevaru je potpisao dokument kojim je zapravo predao sve što je imao – dve kuće i desetine hektara zemlje. Na kraju, ostao je beskućnik, spavao u šupi, pa čak i u automobilu.
Njegov težak položaj nisu mogli da ignorišu susedi, koji su mu pružili ruku spasa. Odveli su ga prvo u bolnicu, a zatim pomogli da se smesti u dom za starije, gde mu sada finansijski pomažu. Priča je dospela do pravosudnih organa. Iako je sud presudio u Stjepanovu korist, pravna bitka još uvek nije završena.
"Obećavao mi je da će me povesti kod sebe u Dubravu, da ima poseban ulaz, stan sa kupatilom, i da će mi njegova žena kuvati ono što i oni jedu. Vikendima je govorio da idemo na more kod njegove majke, i da ću i ja moći da idem s njim", ispričao je Stjepan za emisiju Provjereno.
Nažalost, umesto u kući, Stjepan je završio u šupi. Živeo je u jednoj maloj sobi bez tekuće vode, koju je morao da donosi sa izvora. Ovaj potresan slučaj pokazuje koliko su ljudi sa invaliditetom i stariji skloni zloupotrebama, naročito kada se nađu u situaciji da zavise od drugih.
"Evo tu su kante. A wc smo mu pripremili tu da ima ovaj eko wc. Spavao je u automobilu jer mu je bilo bolje nego u kući, sigurno je spavao u autu barem jedno deset noći i dana. Uopšte nije izlazio. Znao je samo u vozilu biti i šta mu doneseš, neko hrane ili vode", rekao je Tomislav Marjanović, Stjepanov prijatelj.
Slep je to i nepokretan čovek. I sve to nakon što je svoju imovinu prepisao prijatelju Siniši S. koji se obećao brinuti za njega.
"Celu moju imovinu. Kompletnu. Sa šumama, još gradilišta, i livadama", tvrdi Stjepan.
Stjepan je od dijabetesa izgubio vid i oba stopala. Kako nema svoju porodicu, među prijateljima je tražio nekog ko bi se brinuo o njemu.
"Nakon odrezanog dela noge, stopala, i kad mu je puklo jedno oko, i kad je tri infarkta imao. I plućnu emboliju, on nije mogao ni u krevetu sam da živi da ga dvoriš, ko bi obilazio. Morao je baš neko biti ko bi ga dvorio 24 sata", objasnio je Marjanović.
Niko od njegovih najbližih prijatelja nije mogao tu obavezu da preuzme na sebe.
"I kad mi je Štef rekao da će ga preuzeti Siniša, meni je tada laknulo. Mislio sam, ajde poznaje čoveka. Bio sam jedanput kod Siniše u kući, ima kuću dve-tri etaže. Činilo mi se da će to biti ok", dodao je Marjanović.
I sam Stjepan imao je poverenja u čoveka kojeg je, kaže, poznavao dugi niz godina.
"Dugo sam ga poznavao i dolazio je povremeno kod mene, uvek smo roštiljali. Uvek se je najeo kod mene, popio. I ja sam ga smatrao prijateljem", kazao je Stjepan.
"On je za vreme bolnice preko telefona sa Sinišom dogovorio da će on nastaviti da brine o njemu s tim da mu prepiše imovinu", napomenuo je drugi prijatelj.
Prema Stepanovim rečima dogovoreno je da on Siniši ugovorom o poklonu prepiše deo njegove zemlje i jednu kuću, a on će zauzvrat preuzeti kompletnu brigu o njemu.
"Prvi put smo se sreli kad smo došli u kafić da će potpisati ugovor. Siniša je dogovorio sve s javnim beležnikom. Znači, to je već bilo sve pripremljeno, dogovoreno sve", ispričao je Blažin.
Dogovor je bio da Dražen i Tomislav dovezu Stjepana ispred kancelarije javnog belenika u Zaprešiću, gde je iz auta potpisao ugovor.
"Niko mu nije pročitao ugovor. Rekao je Siniša samo tu potpiši i to je to, a oni će se dalje sve usmeno dogovoriti", rekao je Blažin.
"Ja nisam mogao iz auta van, nego sam sve u autu potpisao. Ništa se nije čitalo, čak nije ni javni beležnik bio nego je bila pomoćnica. Samo su mi turili papire i ja sam to potpisao", prisetio se Stjepan.
"Samo su mi ruku uhvatili i kazali gde treba da potpišem i ja sam tu potpisao. Ja nisam znao da je svu imovinu on već prepisao na sebe", dodao je.
Jer prema Stjepanovim rečima dogovor je bio samo deo njegove zemlje koja se prostire na 100 hektara.
"Ja sam mu čak i dao da mi čuva dokumente od celog imanja. A on je to iskoristio i prepisao sve na sebe", poručio je Stjepan.
"Čak je i Tomislav u kafiću insistirao da se stavi klauzula o doživotnom izdržavanju. I onda je rekao Siniša - ne to nije potrebno, nas dvojica smo prijatelji. Mi smo se sve dogovorili, ti se nemaš šta mešati", tvrdi Blažin.
Međutim, može li se slepoj osobi dati ugovor na potpisivanje, pošto ga on sam nije u stanju pročitati. Advokatica Sunčica Lončar ističe kako javni beležnici imaju način na koji postupaju, posebno ako se radi o slepoj osobi gde se onda i sklapa ugovor u smislu javnobeležničkog akta.
"Javni beležnik može sklopiti ugovor u formi akta. Onda je on po datostima svoga profesionalnog usmerenje i profesionalne etike svoje dužan upoznati stranku, na jasan način joj obrazložiti o čemu se radi. Taj ugovor ima svoju formu, on se potpisuje na određeni način. On se uvezuje, stranci predaje, iziskuje određenu vrstu dodatnih troškova. Međutim, on garantuje jednu sigurnost, smanjuje tu mogućnost prevare", objasnila je.
"Da se takva vrsta ugovora sklapa pod uslovom da je u formi javnobeležničkog akta onda ne bi on mogao biti sklopljen na ovaj način", dodala je.
Ekipa Provjerenog obratila se spomenutom javnom beležniku u Zaprešiću, ali nisu želeli da daju nikakve izjave, kao ni Siniša S.
Nakon potpisanog ugovora Siniša je Stjepana smestio u staru drvenu kuću koja više nalikuje na šupu.
"Meni je već bilo dosta loše jer čitavi dan nisam dobio čašu vode, niti ništa jer niko nije došao k meni. Ja nisam mogao naći telefon jer sam slep, da bih nekoga nazvao da dođe. Ili Dražena ili bilo koga da sam zvao od svojih prijatelja svaki bi došao. Niti nisam mogao naći mobilni i pao sam iz kreveta dole i nisam više mogao da se dignem. Jer ja sam dijabetičar, bez vode biti jedan dan. Pa ja sam dva puta u komu upao taj dan", tvrdi Stjepan.
Stil/Dnevnik.hr
