Teško da postoji neko ko nije čuo za Ćićolinu. Ipak, mnogi ne znaju da je njeno pravo ime Ilona Ana Štaler, i da je rođena u Budimpešti 26. novembra 1951. godine.
Otac joj se zvao Laslo Štaler, ali je porodicu napustio kada je Ilona bila dete, odgajila ju je majka, po zanimanju babica, i očuh, tada zvaničnik mađarskog ministarstva unutrašnjih poslova. Odrasla je s dva polubrata i polusestrom.
U svojim memoarima je otkrila da je bila žrtva zlostavljanja kada je imala samo 10 godina, a od strane dečka silovana sa 14, godinu dana nakon što je počela da se bavi dečjim manekenstvom, radeći za državnu novinsku agenciju „M.T.I.”.
Posle srednje se upisala na univerzitet, ali je ubrzo napustila studije i zaposlila se kao sobarica u „Interkontinentalu”, istovremeno radeći kao agent mađarske tajne službe, za koju je špijunirala Amerikance i druge zapadne diplomate.
U hotelu je upoznala i starijeg Italijana Salvatorea Martinija, za koga se udala i, stekavši državljanstvo udajom, trajno se preselila u Italiju. Tamo je upoznala Rikarda Skikija i ubrzo započela svoju karijeru, i to prvo kao radijska voditeljka superpopularnog programa „Voulez-vous coucher avec moi?” (franc. Želiš li spavati sa mnom).
Upravo je za potrebe te emisije počela da koristi nadimak „Ćićolina”; radi se o ženskom rodu reči „čvarčić” („ciccioli” je italijanski čvarak). Svoje obožavatelje počela je da zove „ćićolini”, a kasnije će tako zvati i svoje muške kolege u parlamentu.
Mada se pre toga pojavila u par filmova, pod svojim imenom debituje u erotskoj komediji „La liceale” iz 1975. u kojoj glumi lezbijsku drugaricu Glorije Gvide, takođe velike zvezde erotskih komedija sedamdesetih, četiri godine mlađe od nje. Istovremeno, stidljivo počinje da gradi i svoju muzičku karijeru, koja je mahom ostala u senci one filmske i političke.
Godinu dana nakon što je 1978. uzburkala italijansku javnost, postavši prva žena čije je gole grudi televizijsko gledalište imalo priliku da vidi uživo, tokom prenosa emisije „C'era due Volte” (Desilo se dvaput) na državnom RAI-ju, odlučila je da se, bez uspeha, kandiduje na izborima za italijanski parlament na Listi Sunca, prvoj italijanskoj partiji zelenih.
Interesatno, sve do tada ona nije snimila pravi pornografski film, sem par mekih pornića. Prvi tvrdi pornić u kojem je glumila bio je „Crveni telefon” iz 1986. godine.
Godinu dana ranije, postala je članica Radikalne partije; a godina nakon „Crvenog telefona”, 1987., postaće verovatno najbitnija u njenoj karijeri, ponajmanje zato što su iz štampe izašli njeni memoari „Erotske ispovesti Ćićoline”.
Naime, te 1987. glumila je u filmu „Kuvano meso” (ital. Carne bollente) sa Džonom Holmsom, a ispostavilo se da je Holms prećutao da je pozitivan na HIV, ali srećom nije zarazio Ilonu jer im je kontakt bio nedovoljan, on više nije bio sposoban da održi erekciju, što zbog kokaina što zbog bolesti, i izbacila svoj najveći muzički hit „Muscolo Rosso” , a bila je i izabrana za narodnu poslanicu.
Ova najčudesnija epizoda u životu Ćićoline i italijanske demokratije, bila je svojevrsna najava estradizacije svetske političke scene. Ćićolina je bila Berluskoni pre Berluskonija, Tramp pre Trampa, samo bez zlih konotacija: 20.000 glasova dobila je na platformi koja je propagirala slobodnu ljubav među ljudima i narodima, i protivljenje nuklearnom oružju i članstvu u NATO paktu.
Obnažena se vozila ulicama Rima u raskošno ukrašenom kabrioletu, dopuštala svojim obožavateljima da je „pipnu”, slikala se sa svima koji su to od nje tražili, a za vreme svog mandata u parlamentu čak pokušala da spreči Zalivski rat polnim odnosima: ponudila se Sadamu Huseinu u zamenu za mir, ponovila je to 2002., da bi 2006. istu ponudu uputila i Osami bin Ladenu.
Tokom poslanikovanja slikala se za američko izdanje „Plejboja”, ali to nije moglo igrati ulogu u tome što 1991. nije reizabrana. Odmah potom je sa porno-koleginicom Moanom Poci osnovala Partiju ljubavi (Partito dell’Amore), ali je i to propalo, kao i svi njeni potonji pokušaji da se politički aktivira, što u Italiji što u rodnoj Mađarskoj.
No njen značaj time nije umanjen, on ne zavisi ni od toga što ništa konkretno nije uradila jer nijedan njen poslanički predlog u parlamentu nije izglasan, već od same činjenice da je bila izabrana. To nije bio trenutak ludila italijanskog biračkog tela, kako se često predstavlja, to je bilo znamenje, jedan revolucionarni čin.
Nastavila je, međutim, da snima filmove i to ne isključivo pornografske, kojih je bilo preko 50 ukupno i da izdaje muzičke albume.
Ova zakleta vegetarijanka i borkinja za prava životinja, napunivši 60 godina 2011. a blagodareći poslaničkom stažu, stekla je pravo na godišnju penziju od 39.000 evra, što je opet uzburkalo italijansku javnost. Njena reakcija? „Zaslužila sam je i ponosna sam na to.”
2013. je osnovala novu stranku, „Demokratija, priroda, ljubav” (italijanske skraćenice „DNA”), koja se zalagala za legalizaciju istopolnih brakova, ponovno otvaranje bordela, garantovanu minimalnu platu za omladinu, unapređenje pravosudnog sistema i ukidanje privilegija bogatih. Iste godine je bila i kandidat za poslanika na lokalnim izborima u Rimu.
Što se tiče privatnog života Ilone Štaler nakon raspada prvog braka, 1991. udala za američkog umetnika Džefa Kunsa, kojem je prethodno bila muza, i koji je izradio seriju skulptura i fotografija njih dvoje u ljubavnom zanosu.
1992. su dobili sina Ludviga, no godinu dana kasnije rastali su se, zato što je odbila da prestane da snima porniće. Potom je, kršeći sudsku zabranu, zajedno sa sinom 1994. napustila Ameriku. Deset godina se Kuns borio na sudu za starateljstvo, ali je Ćićolina pobedila. A 2008. je ona tužila njega zbog neisplaćene alimentacije.
Stil / Telegraf
NE PROPUSTITE
Bonus video:
