Trećeg marta 2022. godine navršila se tačno godina od kako je manijak Viktor Mohov izašao na slobodu. Tokom 2000-ih, dve njegove mlade žrtve uspele su da se oslobode posle četiri godine zatočeništva u bunkeru. Ekaterina Mamontova napisala je knjigu u kojoj je opisala sve strahote koje su ona i njena drugarica preživele.
Ovde prenosimo odlomak iz „Ispovesti zatvorenice iz podzemlja.“
Ekaterina Mamontova — jedna od dve žrtve skopinskog manijaka koja je provela više od tri i po godine u zatočeništvu.
Jeziva priča koja je šokirala celu Rusiju počela je u Rjazanju 2000. godine, kada je običan bravar Viktor Mohov iskoristio naivnost i bespomoćnost dve mlade devojke — četrnaestogodišnje Ekaterine Mamontove i sedamnaestogodišnje Jelene Samohine. Umesto da ih razveze kućama, kako im je obećao, manijak ih je odveo u svoje selo Skopino, udaljeno 90 kilometara od regionalnog centra. Saučesnica Elena (za koju su devojke sve do poslednjeg trenutka mislile da je muškarac po imenu Aleksej) pomogla je Viktoru da jedva svesne devojke odvuče u garažu, a potom i u bunker.
Redovna silovanja zarobljenica trajala su sve do 4. maja 2004. godine.
Tada je Ekaterina uspela da studentkinji Srednje medicinske škole u Skopinu, koju je Viktor pokušavao da zavede, preda poruku sa molbom za pomoć. Uplašena devojka odmah se obratila miliciji. U početku, Mohov je odbijao da prizna šta je učinio, a policajci nisu mogli da pronađu ulaz u bunker ni posle detaljne pretrage. Međutim, nekoliko dana kasnije, manijak je priznao zločin i pokazao gde drži devojke. Oslobođene devojke prošle su kroz terapiju pre nego što su se vratile normalnom životu.
Na suđenju, Viktor je proglašen uračunljivim i osuđen na 17 godina zatvora. Na slobodu je pušten 3. marta 2021. godine.
Više od deset godina nakon tih strašnih događaja, Katja Mamontova napisala je knjigu „Ispovest zatvorenice iz podzemlja“, u kojoj je iskreno ispričala o njihovom zatočeništvu koje je trajalo 3 godine, 7 meseci, 4 dana i 15 sati.
U „betonskom zatvoru“
„Krajem marta moja nesrećna drugarica shvatila je da je trudna. Mohov je reagovao iznenađujuće mirno. Ali na sve naše molbe da nas oslobodi, on se podlo smeškao i ponavljao već uhodano ‘uskoro’…
Naravno, nije nas puštao. Lena se tokom cele trudnoće osećala vrlo loše: prvo je imala mučnine, a kasnije su joj se pridružili bolovi u donjem delu stomaka, vrtoglavice i slabost.
Jednom prilikom, na početku njene trudnoće, Mohov je došao pijan i tražio da moja prijateljica izađe u predsoblja.
— Ne mogu, muka mi je, — Lena je odbijala.
— Šta, sad ćeš tokom cele trudnoće da me izbegavaš?! — razdraženo je povikao naš mučitelj.
Pokušala sam da odem kod njega umesto Lene, ali je on to odbio, a onda je izvadio biber sprej iz džepa džins jakne, poprskao prostoriju i, brzo zatvorivši vrata, pobegao.”
Počele smo da se gušimo. Uz ogromne napore, dok mi se svest gasila, uspela sam da se dosetim i zavučem glavu ispod kreveta — odatle je kroz pukotine na podu dolazio hladan, skoro mrtvački vazduh. Postalo je malo lakše. Ovakva situacija, uz gašenje svetla i kaznu glađu, ponavljala se nekoliko puta tokom našeg boravka u podzemlju, kad god bismo pokazale otpor.
U aprilu 2001. godine, kad se otopio poslednji sneg, Mohov mi je dozvolio da udahnem svež vazduh kroz otvor u našem bunkeru. Tada sam prvi put u poslednjih šest meseci videla dnevnu svetlost, sunce i mladu travu koja se probijala kroz zemlju. Tada sam uspela da osmotrim njegov posed. Ispred garaže, na dužini od oko 15 metara, pružao se prostor predviđen za gredice, na čijem kraju je stajala ograda od bodljikave žice, kroz koju se naziralo susedno dvorište. S leve strane bio je visok drveni zid sa kapijom kroz koju smo prošle one kobne noći. S desne strane, tamnela su napuštena, oronula pomoćna zdanja.
Tokom ove, takozvane „šetnje,“ Mohov me čvrsto držao za podlakticu, ali to nije bilo potrebno, jer sam zbog loše ishrane i manjka kiseonika bila toliko slaba da nisam imala snage da se brzo izvučem napolje. Čak i da sam uspela da iskočim kroz prozorčić, ne bih stigla daleko — sa svih strana bio je ćorsokak.
Kako bismo nekako prekratile vreme, počele smo da ga molimo da nam donese nešto za čitanje. U početku su to bili stari sovjetski časopisi „Nauka i život“ ili stare novine. Kasnije su stizale knjige: „Ana Karenjina“, „Podignuta ledina“, „Arhipelag Gulag“ i još mnogo druge klasike.
Jednog dana među knjigama se našao čak i priručnik za učenje engleskog jezika. Lena je, da bi se odvratila od sumornih misli, počela da ga proučava. Izgledalo je kao da nam Mohov samo baca gomile papira. Jer, jednom smo među knjigama našle čak i stari, slučajno zalutali, nedeljnik. I tako, prelistavajući ga, otkrila sam puno ime našeg mučitelja — na naslovnoj strani stajala je rukom napisana beleška običnom olovkom: „Mohov Viktor Vasiljevič.“ Da, sada smo znale kako se zove naš neprijatelj. Nije bilo sumnje da su to njegovo ime i patronim.
Od samog početka našeg zatočeništva, počele smo da se molimo. Pred spavanje, pred obrok ili kada bi postalo sasvim neizdrživo, ja i prijateljica smo naizmenično čitale tri kratke molitve sa papirne ikone koju je Lena uvek nosila sa sobom. Kasnije više nije bilo potrebe da ih čitamo, jer su nam se reči već same odvajale od usana. Molila sam se za roditelje, sestru, baku. Molila sam da im Bog da veru da sam živa, strpljenja da me sačekaju, snagu da ne klonu duhom.
Gospode Svemilostivi i Svemogući, pomozi mojoj majci, odagnaj sve njene brige i olakšaj sve tuge. Sačuvaj njeno dobro srce od duševnih muka i spasi je od svake patnje. Ukloni sve njene boljke, telesne i duševne, isceli je od svih bolesti. Budi milostiv, Bože, prema mojoj majci, ojačaj njenu veru u Tebe i obdari je snagom. Radi Tvoje Majke, Presvete Bogorodice, usliši moju molitvu. Ne ostavljaj, Gospode, moju majku u nevoljama i teškoćama bez Tvoje zaštite. Podari joj svoju blagodat i bezgraničnu milost. Ti uvek čuješ moje molitve koje dolaze iz srca. Mama je najdragocenije što imam. Molim Te, Gospode, da uvek budem zahvalna za sve što čini za mene.
Molila sam se i za to da mi Gospod ne dodeli poslednju kaznu — da ne dozvoli da zaboravim lica svojih najmilijih… Zarobljene u ovom podzemlju, bile smo na ivici ludila.
Molitva Bogu Sveznajućem i Svemogućem — poslednje je utočište očajnika, onih kojima više nije ostala nikakva nada u ljudsku pomoć i podršku…
Sve ove godine zatočeništva, vera u moj povratak ostala je čvrsta i nesalomiva, i samo mi je ona pomogla da ne izgubim razum i izdržim najveći gubitak — sopstvenu slobodu. Moja jedina svrha postala je povratak porodici, po svaku cenu, kako bih prekinula njihove muke i nepodnošljivu tugu izazvanu mojim nestankom.
Godinama mučitelj iz Skope nije skrivao želju da nam se osveti.
Jednom mi je palo na pamet da bi našeg mučitelja mogla zadesiti neka nesreća, i tada bi ovaj ustajali betonski zatvor zauvek postao naše poslednje utočište. Polako i bolno bismo umirale od gladi, dehidracije i nedostatka vazduha... Takav kraj nisam želela ni sebi ni svojoj nesrećnoj prijateljici. I tada... počela sam da se molim i za njegovo zdravlje, revno i usrdno, kao i za svoje bližnje. Samo živ Mohov mogao je jednom napraviti grešku koja bi postala naša karta za slobodu…
Prošlo je naše prvo leto u zatočeništvu. Mohov je povremeno počeo da nas vodi do otvora kako bismo udahnule svež vazduh. Na svoj petnaesti rođendan zamolila sam ga da mi donese blok za crtanje i akvarele. Poželela sam da imam svoje sunce, nebo i zemlju, makar nestvarne, ali ipak dostupne kao nekada. Ponekad, tokom besanih noći, ležeći na tvrdom delu kreveta pored svoje jadne prijateljice, sastavljala sam četvorostihe, koje sam ujutru zapisivala u svesku. Do kraja zatočeništva imala sam više od trista pesama. Uglavnom su to bila posvećenja porodici, opisi prirode, retko — lirika o neuzvraćenoj ljubavi koju nisam stigla da upoznam.
Često sam zamišljala kako ću živeti kada se vratim kući. Kako ću se radovati svakom novom danu, trenucima sreće provedenim sa najmilijima, sunčevim zracima koji osvetljavaju moje lice, pahuljama koje padaju sa hladnog zimskog neba. Obećala sam sebi da više nikada neću rastužiti mamu, da ću slušati tatu, da se neću svađati sa sestrom, da ću obavljati kućne poslove, bolje učiti. Oh, kada bi samo bilo moguće vratiti sve unazad, kada bi bilo moguće...
Lenina trudnoća se bližila kraju. Svakim Mохovljevim dolaskom, sve snažnije smo molile i preklinjale ga da nas pusti kući, objašnjavajući da je Leni potrebna pomoć lekara. Ali sve je bilo uzalud.
Jednog dana, naš mučitelj mi je doneo medicinski priručnik o akušerstvu i ginekologiji i rekao: "Uči dok imaš vremena, sve je ovde detaljno opisano, uskoro ćeš morati da pomogneš pri porođaju." Zatvorio je sve brave i otišao.
Mala nada da će nas Mohov pustiti zbog predstojećeg porođaja istopila se poput pahulje na toplom dlanu. Nama trima je bilo jasno da, ako bismo dobile slobodu, on bi je izgubio.
Neko vreme u meni je još postojao unutrašnji otpor, nisam želela da otvorim tu strašnu knjigu. Tek nekoliko dana pre Leninog porođaja, kada je postalo jasno da izlaza nema i da osim mene niko neće pomoći, uzela sam je u ruke.
Šta sam ja, koja sam u njegovim rukama dospela nevina, mogla da znam o ovom aspektu života? Nisam imala čak ni osnovna znanja iz anatomije iz školskog programa. Nisam znala ništa. A o rađanju deteta nisam imala nikakvu predstavu. Listajući priručnik, bila sam zapanjena koliko je taj proces složen. U knjizi je opisano da je za uspešan porođaj neophodno prisustvo lekara i babice, kao i veliki broj instrumenata, aparata i lekova. Mi nismo imali ništa. Jedino što je Mohov doneo bili su hidrogen i vata. Iz priručnika sam shvatila da je za prirodan porođaj potrebno da beba bude okrenuta glavom nadole, pa smo počele da opipavamo Lenin stomak, ali nismo ništa uspele da dokučimo. „Najvažnije je da se beba pomera,“ tešila sam prijateljicu, „nadajmo se najboljem.“
Dogodilo se to noću, između petog i šestog novembra. Prvo je Lenu zaboleo stomak, a ubrzo su joj otišli i vodenjaci. Počele su kontrakcije. Videla sam koliko moja prijateljica pati, plakala sam zajedno s njom, srce mi se cepalo jer nisam mogla da joj pomognem. Došao je trenutak rađanja. Trudila sam se da ne gledam, ali kad me Lena zamolila da presečem pupčanu vrpcu, okrenula sam se i ugledala novorođenče.
Bio je to dečak. Savladavajući strah i gađenje, prema uputstvima iz priručnika, nakon što sam dezinfikovala makaze hidrogenom, odsekla sam pupčanu vrpcu, vezala je koncem, obrisala maleno telo od krvi i obmotala ga u otcepljeni deo čaršava. Tokom ovih postupaka, dečak je plakao, bio je iznenađujuće snažan sa glasnim plačem i, po mom mišljenju, odgovarao je normalnim parametrima rasta i težine.
Nakon što se nahranio majčinim mlekom, novorođenče je zaspalo. „Nazvaću ga Vladislav,“ rekla je prijateljica i nekoliko puta poljubila sina u lice.
Mohov je došao ujutru. Vest da mu se rodio sin nije izazvala nikakvu emociju kod njega. Iako smo u tom trenutku tačno znale da pre ovog deteta nije imao dece.
U svojih 51 godinu, ovaj čovek je prvi put postao otac. Ali dete ga nije zanimalo... Bacivši kroz mali otvor kratak pogled na Vladika, Mohov me je pozvao u predsoblje da zadovolji svoje potrebe.
Bregović i Loša u Beču pred izlazak na scenu
