Čovek slon, dečak sa 1 željom - da ima dom, a život se surovo poigrao sa njim: Način na koji je skončao tera suze na oči

Priča o Džozefu Meriku, poznatom kao"Čovek slon", zvuči kao da je iz horor filma. Zamislite da kao novi roditelj imate lepog i zdravog dečaka. Zamislite sada, da sa pet godina, izgled vašeg deteta počinje da se menja na neočekivane načine.

Njegove nekada savršene usne oteknu. Njegova ružičasta koža se zgrušava i dobija bolesno sivu nijansu. Tajanstvena kvrga izbija sa njegovog čela. Vreća mesa mehurićaste mase se spušta sa njegovog potiljka. Obe noge narastu nenormalne veličine. Njegova desna ruka postaje sve više deformisana i kvrgava, dok njegova još uvek normalna leva ruka naglašava njegovu transformaciju u ono što će svet doživljavati kao ljudsku monstruoznost.

Upravo na ovaj način se mladi engleski dečak po imenu Džozef Merik transformisao u nakazu iz 19. veka poznatog kao „Čovek slon“.

Džozef Keri Merik je rođen 1862. u Lesteru u Engleskoj. Do 1866, njegov neobičan izgled je počeo da se pojavljuje, ali medicinski niko nije razumeo šta je uzrokovalo njegovo stanje. Čak i danas, njegovo precizno stanje ostaje misteriozno jer DNK testovi njegove kose i kostiju nisu bili ubedljivi.

Bez medicinskog uputstva, njegova majka je došla do sopstvenih zaključaka, prisećajući se incidenta tokom trudnoće kada je otišla na vašar. Neukrotiva gomila ljudi ju je gurnula u nadolazeću životinjsku paradu. Slon se uzdigao i ona je nakratko uhvaćena pod nogama, uplašena za dva života. Ona je ispričala ovu priču mladom Džozefu, objašnjavajući da je ovaj incident izazvao njegove deformitete i bol koji je iz njih proizašao.

Pored ovih neuobičajenih deformiteta, kao dete je povredio i kuk, a naknadna infekcija ga je učinila trajno hromim, pa je koristio štap da bi sebi pomogao da hoda.

Njegova majka, sa kojom je bio blizak, umrla je od upale pluća kada je imao samo 11 godina. Tragično, čak i među svim svojim drugim nevoljama, nazvao je njenu smrt „najvećom nesrećom u svom životu“.

Otprilike u to vreme je napustio i školu. Muka koju je Merik osećao zbog toga što su drugi zadirkivali njegov izgled, a sada i odsustvo njegove majke bilo je previše za podnošenje. Ali kako bi dečak koji je svoje lice nazvao „...takvim prizorom da ga niko ne bi mogao opisati“, preživeo u tako okrutnom svetu?

Kao da život Džozefa Merika nije bio dovoljno melanholičan, ubrzo je naišao na svoju „zlu maćehu“. Stigla je samo 18 meseci nakon smrti njegove majke. Merik je kasnije napisao: „Ona je bila sredstvo da moj život učini savršenom bedom. Njegov otac je takođe povukao naklonost, ostavljajući dečaka u suštini samog. Nije mogao ni da pobegne. Nekoliko puta kada je pokušao, otac ga je odmah vratio kući.

Međutim ako već nije bišao u školu, zahtevala je njegova maćeha, onda bi trebalo da donosi prihode kući. Dakle, sa 13 godina, Merrick je radio u radnji za motanje cigara. Tamo je radio tri godine, ali je njegov sve veći deformitet šake ograničio njegovu spretnost, što je sve više otežalo posao.

Sada 16-godišnjak i nezaposlen, Džozef Merik lutao je ulicama tokom dana tražeći posao. Ako bi se tokom dana vratio kući na ručak, maćeha bi mu se rugala govoreći mu da je poluobrok koji je dobio više nego što je zaradio.

Merik je tada pokušao da proda robu od očeve radnje od vrata do vrata, ali njegovo zgrčeno lice činilo je njegov govor nerazumljivim. Njegov izgled bi uplašio većinu ljudi, dovoljno da se uzdrže od otvaranja vrata. Konačno, jednog dana ga je frustrirani otac teško pretukao i Merik je zauvek otišao od kuće.

Merikov ujak je čuo za beskućništvo svog nećaka i uzeo ga je. Međutim posle dve godine, njegov ujak više nije mogao da priušti da ga izdržava.

Tada je otišao u Lester Union Vorkhouse. Tamo je Džozef Merik proveo četiri godine sa drugim muškarcima starosti od 16 do 60 godina. Mrzeo je to i shvatio je da bi njegov jedini spas mogao da bude prodavanje svog deformiteta.

Džozef Merik je pisao lokalnom vlasniku cirkusa Semu Toru. Posle posete, Tor je pristao da povede Merika na turneju kao putujućuzvezdu. Osigurao mu je menadžerski tim, a 1884. godine, nazvan „pola čovek, pola slon“, započeo je svoju „frik šou“ karijeru.

Obišao je Lester, Notingem i London. Iste godine Merik je promenio menadžment kada ga je Tom Norman, vlasnik prodavnice u istočnom Londonu koji je pokazivao ljudske neobičnosti, uzeo pod svoje.

Zajedno sa Normanom, dobio je gvozdeni krevet sa zavesom radi privatnosti i bio je izložen u zadnjem delu prazne prodavnice. Tada je Norman video kako Merik spava - sedeći, sa podignutim nogama i naslonom za glavu i shvatio je da Merik ne može da spava ležeći jer težina njegove ogromne glave mogla bi mu slomiti vrat.

Norman bi stajao napolju i uvodio ljude u radnju da vide Džozefa Merika. Uveravao je željnu gomilu da Čovek slon „nije ovde da vas uplaši, već da vas prosvetli”. Ipak šou je bio srednje uspešan. Džozef Merik bi odvajao svoj deo profita u nadi da će jednog dana kupiti sopstvenu kuću.

Normanova prodavnica se nalazila preko puta Londonske bolnice u kojoj je radio dr Frederik Trevs. Radoznao, Treves je otišao kod Merika po dogovoru pre otvaranja radnje. Užasnut, ali zaintrigiran onim što je video, Treves je pitao da li može da odvede „Čoveka slona“ u bolnicu na pregled.

„Njegova glava je bila najzanimljivija stvar. Bila je veoma, veoma velika – kao ogromna torba sa puno knjiga u njoj.” Treves je kasnije napisao.

Tokom nekoliko poseta, Treves je napravio neke beleške i merenja. Na kraju, Merick se umorio od bockanja u ime nauke, Treves je Meriku dao svoju podsetnicu i poslao ga na put.

Ali do tog trenutka, „šou nakaza“ su padale u veliku nemilost. Policija je zatvarila takve radnje iz razloga morala i pristojnosti.

Baš kada je Merik konačno zarađivao novac, njegovi menadžeri su ga prebacili u kontinentalnu Evropu u nadi da će tamo pronaći blaže zakone. U Belgiji je njegov novi regionalni menadžer ukrao sav Merikov novac i napustio ga.

Nasukan na čudnom novom mestu, Džozef Merik nije znao šta da radi. Na kraju se ukrcao na brod za Harvič u Eseksu. Zatim je uhvatio voz za London - švorc i sa slomljenim telom.

Stigao je na londonsku stanicu u Liverpulu 1886. godine, iscrpljen i još uvek beskućnik, tražeći od stranaca pomoć da se vrati u Lester. Policija je videla masu koja se okupljala oko čudnog čoveka i privela ga.

Jedna od jedinih stvari koje je Merik imao kod sebe bila je kartica dr Trevesa. Policija ga je pozvala, a Treves je odmah pokupio Merika, odveo ga u bolnicu i pobrinuo se da bude opran i nahranjen.

Nakon još jednog Trevesovog pregleda, utvrdio je da Merik sada takođe pati od srčanog oboljenja. Zaključio je da je 24-godišnjaku verovatno ostalo još samo nekoliko godina života u svom propadajućem telu.

Predsednik bolničkog komiteta je tada napisao uvodnik u Tajmsu, tražeći od javnosti sugestije o tome gde bi Džozef Merik mogao da ostane. Dobio je donacije za negu čoveka slona - dosta njih. Londonska bolnica je sada imala sredstva da se brine o Meriku do kraja njegovog života.

U podrumu bolnice za njega su posebno prilagođene dve susedne sobe. Imao je pristup dvorištu i nije bilo ogledala koja bi ga podsećala na njegov izgled. Tokom poslednje četiri godine provedene u bolnici, uživao je u svom životu više nego ikada ranije.

Treves ga je posećivao skoro svakodnevno i navikao se na njegovu govornu manu. Iako je prvobitno pretpostavio da je Čovek slon „imbecil“, shvatio je da je Merikov intelekt potpuno normalan. Iako je Merik bio potpuno svestan nepravednosti koja je ispunjavala njegovo postojanje, imao je malo zla prema svetu koji se udaljio od njega sa gađenjem.

Do sada, Merik nikada nije sreo ženu koja se nije zgrozila ugledavši ga. Treves je znao da je jedina žena u njegovom životu bila njegova majka.

Stoga, doktor mu je organizovao sastanak sa mladom, privlačnom ženom po imenu Lejla Maturin. Treves joj je objasnio situaciju i obavestio je o Merikovim deformitetima. Susret je odmah učinio Merika emotivnim. Bio je to prvi put da mu se žena osmehnula ili se rukovala s njim.

Uprkos tome što je u svojim poslednjim godinama stekao neki privid običnog života, Merikovo zdravlje je bilo narušeno i pogoršavalo se konstantno. Deformiteti njegovog lica, kao i cele glave, su nastavljali da rastu.

Zaposleni u bolnici pronašao ga je mrtvog u svom krevetu 11. aprila 1890. godine, sa samo 27 godina.

Ali obdukcija je otkrila iznenađujući uzrok smrti. Džozef Merik je umro radeći nešto što mnogi od nas uzimaju zdravo za gotovo. Umro je od gušenja i zadobio je iščašenje vrata jer je pokušao da spava ležeći.

Nakon Merikove smrti, dr Trevs je napisao memoare o njihovom zajedničkom vremenu u kojima ga je pogrešno nazvao „Džon Merik“ pod nazivom Čovek slon i druga sećanja. Kako prenosi BBC, Merikov skelet je sačuvan u Kraljevskoj londonskoj bolnici kao naučni primerak.

Međutim, njegovo meko tkivo je sahranjeno na drugom mestu. Niko zapravo nije znao gde tačno leže ovi ostaci do 2019.godine.

Džo Vigor-Mungovin, autor knjige "Džozef: Život, vreme i mesto čoveka slona", tvrdio je da je otkrio lokaciju njegove sahrane u neobeleženoj grobnici na groblju i krematorijumu u Londonu.

Međutim, bez obzira da li je spomenik izgrađen ili ne, malo je verovatno da će svet ikada zaboraviti čudnu i tragičnu priču o kratkom životu Džozefa Merika.

Bonus video: