U selu Skulanevo, nadomak Gračanice, živi neobičan bračni par koji dokazuje da prava ljubav ne poznaje ni granice, ni jezike, ni verske razlike. Eleonora, rodom iz Albanije, pre petnaest godina je prešla prag kuće Časlava Todića i od tada njena priča o ljubavi, posvećenosti i prihvatanju ne prestaje da inspiriše.
U Časlavovu kuću došla je jednog septembarskog dana, a već u decembru je, uz osmeh i predanost, pripremala njegovu slavu.
– Pravim pogače, spremam slavski kolač koji nosimo u crkvu, idem sa mužem u hram, slavim i Vaskrs i Božić. Krstila sam se iz svoje lične želje. Bog je jedan – bila sam muslimanka, sada sam pravoslavka, ali za mene se ništa suštinski nije promenilo – govori Eleonora tiho, ali sa sigurnošću u glasu.
Njen muž Časlav, danas u sedmoj deceniji života, kaže da mu nikada vera nije bila prepreka za ljubav.
– Kad sam rešio da se ženim, već sam imao preko 50 godina. Nije mi bilo važno da li će žena biti pravoslavka, katolkinja ili muslimanka. Gledao sam da je časna, vredna, da ćemo moći zajedno da delimo život i obaveze. Nažalost, mnoge naše devojke neće da se udaju na selo, beže od tog načina života. Onda sam odlučio da potražim suprugu u Albaniji – iskreno priča Časlav.
Eleonora se seća kako su je dočekali Časlavljevi roditelji – kao svoju rođenu ćerku. Iako ih danas više nema, ostali su joj u najlepšoj uspomeni.
– Svekar i svekrva su me prihvatili bez zadrške. Mnogo su bili srećni što im se sin oženio. Kuća je bila puna radosti. Nikada mi nisu dali da osetim da sam strankinja.
Njena odluka da pređe u pravoslavlje bila je, kako ističe, potpuno lična.
– Niko me nije terao. Sama sam poželela. Osetila sam pripadnost, i duhovnu i porodičnu.
Časlav, s druge strane, ne krije zadovoljstvo što su odnosi sa tazbinom u Albaniji izuzetno srdačni.
– Odlazim tamo s vremena na vreme. Uvek me lepo dočekaju, kao svog zeta. Poštuju me, a i ja njih.
Ali početak nije bio lak. Eleonora je, priznaje, često plakala zbog jezika.
– Nisam znala ni reč srpskog. Godinama sam se mučila, plakala u tišini jer nisam mogla da izrazim šta osećam ili da odgovorim kad mi neko nešto kaže. Danas sve ide lakše, sada pričam, razumem, smejem se. I deca su mi mnogo pomogla.
U njihovom domu danas rastu dvoje dece – Ognjen i Lena – koja su njihova najveća radost. Porodica živi jednostavno, ali skladno, poštujući jedni druge i običaje koje su zajedno izgradili.
Petnaest godina kasnije, Eleonora i Časlav i dalje neguju ljubav, međusobno razumevanje i međukulturno poštovanje kao najveće vrednosti. Njihova priča svedoči da sreća nije u sličnostima, već u želji da se razlike zavole i prihvate.
