"Kuvam ručak da ga nosi njoj, znala sam i prećutkivala, ali deca su mi smrtno zamerala jer nisu imala razumevanje za moje strahove", ovako je svoju ispovest započela Milka koja je od 45 godina braka, 30 bila žena koja je trpila prevaru.
Milka iz okoline Valjeva ima 68 godina i gotovo ceo svoj život provela je u braku sa čovekom koga je, kako sama kaže, iskreno volela, ali koji je nije umeo ceniti. Iako su u braku 45 godina, Milka priznaje da njen muž nije bio veran skoro tri decenije. Znala je za drugu ženu, ali je ostajala – ne zbog slabosti, već zbog razloga koji samo srce i majčinska briga mogu da razumeju.
– On je počeo da je viđa negde oko naše petnaeste godišnjice braka. Tada su nam sinovi još bili mali. Saznala sam slučajno, kao i većina žena – preko tračeva, preko nečijeg pogleda, preko tišine kad uđeš u prostoriju. Kasnije se sve manje trudio da to sakrije. Znao je da je naš dom pravo ognjište gde ga čeka topao ručak, briga i dečija graja. A kod nje je dobijao nešto drugo, nešto što je meni oduvek bilo manje važno. Nikad me nije pogledao u oči i priznao, ali ni krio. Njegovo ćutanje je sve govorilo – kaže Milka.
Najteže joj je, kaže, bilo kad je shvatila da ručak koji sprema njemu, on ne jede sam – nego ga nosi ljubavnici.
– Kuvam sarmu, pohujem meso, spremim supu i kolač, a on sve to upakuje i ponese "na posao". Kasnije sam saznala da posao nije bio posao – nego žena s kojom je godinama delio sve što sam ja spremala. Nisam imala snage da ga pitam "kako te nije sramota?", jer sam znala da ga nije. Nije ga bilo briga. A ja sam se tešila time da bar deca imaju dom i mir.
Milka se, i pored svega, nikada nije odlučila na razvod.
– Ljudi misle da ostajanje znači slabost. A ja sam ostajala jer sam imala jak razlog – moji sinovi. Znala sam da će rastanak da ih slomije. Videli su oni da tu nisu čista posla sa njegove strane. Nisam morala da im objašnjavam. Jednostavno mi je bilo važnije da zadržim porodicu na okupu, pa makar i ako nije idealna.
Milka se vodila tim da nijedna porodica nije savršena i da postoje veći problemi. Tešila se da je ne bije, ne kocka se, ne nosi platu iz kuće, ali ima tu neku ženu s kojom provodi vreme i to joj nije mnogo smetalo.
Ali upravo ti sinovi, sada odrasli ljudi, zameraju joj tu odluku.
– Odrasli su, imaju svoje porodice, i sad mi govore: "Zašto nisi otišla? Što si ćutala? Šta si nas učila time – da se ćuti i trpi?" A ja nisam ćutala da bih trpela. Ćutala sam da bih zaštitila njih. Možda sam pogrešila, ali to tada nisam mogla da vidim. Bila sam sama, zbunjena, uplašena. I puna ljubavi prema njima.
Milka kaže da više ne pati zbog njega. On je sada stariji, bolestan, više ne ide nikud i ne viđa onu drugu. Ali prošlost se ne briše.
– Nekad mi bude teško kad ga pogledam, jer se setim svih onih večeri kada sam sama večerala, dok je on bio kod nje. Ali ne mrzim ga. Ne bih mogla. Samo sam prestala da ga volim. A to je tuga koju niko ne vidi – kada žena više ne voli, ali ostane, jer je srce nekad bilo veće od ponosa. Tu sam za njega kao čovek i dalje. Dodam mu šta mu treba, ima u meni i dalje prijatelja, ali više nema poštovanje.
Sada živi mirno. Unuci joj dolaze, sinovi je vole, ali rana iz prošlosti ne nestaje.
– Ne mislim da sam bila slaba. Mislim da sam bila majka. I žena kojoj je bilo važnije da sačuva porodični sto nego svoj ego. Možda bih sad postupila drugačije. Ali tada sam verovala da činim ispravno. I to me i dalje drži na nogama.
