"Ispovest bivše iskušenice" je knjiga koju je napisala Marija Kikoć, ne s namerom da je objavi, pa čak ne toliko za čitaoce, koliko pre svega za sebe, u terapeutske svrhe. Međutim, priča je brzo odjeknula i interesantna je pravoslavnom delu čitalaca.
Priča o devojci koja je provela nekoliko godina u jednom poznatom ruskom ženskom manastiru i njena ispovest napravila je preokret u svesti mnogih ljudi. Knjiga je napisana u prvom licu i bavi se možda jednom od tema o kojima se malo zna – životom u savremenom manastiru. U njoj ima mnogo zanimljivih zapažanja i razmišljanja o monaštvu i sličnosti crkvenih struktura. Međutim, pažnju je privuklo poglavlje posvećeno onima koji su otišli u manastir... i sa sobom poveli decu.
"Pošto je naš ustajanje bilo u 7, a ne u 5 ujutru kao kod sestara iz manastira, nismo imali pravo na dnevni odmor. Sesti i odmoriti se mogli smo jedino za stolom tokom obeda, koji je trajao 20–30 minuta.
Ceо dan smo kao hodočasnici morali biti na poslušanju, odnosno obavljale smo ono što nam je govorila sestra zadužena za nas. Ta sestra zvala se iskušenica Haritina i bila je druga osoba po važnosti u manastiru – posle matere Kosme – sa kojom sam imala priliku da se sretnem. Neprestano je bila ljubazna, sa veoma prijatnim manirima, ali i stalno preterano aktivna, ponekad napadno. Ipak, na njenom bledosivom licu sa tamnim krugovima ispod očiju mogao se pročitati umor i iscrpljenost. Na njenom licu se retko mogla videti neka emocija, osim uvek iste, blagog poluosmeha.
Haritina nam je davala zadatke šta treba da očistimo i sredimo, obezbeđivala nas krpama i svim potrebnim alatima za čišćenje, i brinula se da uvek budemo zauzeti. Njena odeća bila je prilično neobična: izbledela sivo-plava suknja, toliko stara kao da je nošena čitavu večnost, ne manje istrošena košulja neobičnog kroja sa pocepanim čipkastim detaljima, i sivkasta marama, koja je nekada verovatno bila crna.
Ona je bila zadužena za "dečju", odnosno bila je odgovorna za gostinsku i dečju trpezariju, gde su hranili decu iz manastirskog prihvatilišta, goste, kao i gde su se održavale proslave. Haritina je stalno nešto radila, trčkarala, zajedno sa kuvarom i trpeznikom delila hranu, prala sudove, posluživala goste, i pomagala hodočasnicima."
Većina „majki“ je dospela ovde upravo tako, po blagoslovu starca Vlasija iz Borovskog manastira ili starca Ilije (Nozdrina) iz Optinske pustinje. Te žene nisu bile ništa posebno drugačije – mnoge su pre odlaska u manastir imale svoj dom i dobar posao, a neke su imale i visoko obrazovanje. Jednostavno, u teškom periodu svog života, našle su se ovde. Po ceo dan te „majke“ su radile teške poslove na poslušanjima, žrtvujući svoje zdravlje, dok su njihovu decu u kaznenoj atmosferi prihvatilišta odgajali nepoznati ljudi.
Često su „majke“ kažnjavali zbog lošeg ponašanja njihove dece. Ovaj oblik ucenjivanja trajao je sve dok deca ne bi odrasla i napustila prihvatilište, a tek tada bi postao moguć monaški ili inočki podvig za „majke“.
Igumanija je Haritini zabranjivala da se često viđa sa ćerkom, tvrdeći da je to ometalo njen rad, a i da bi ostala deca mogla da budu ljubomorna.
Priče svih ovih „majki“ uvek su me ispunjavale gorčinom. Retko su to bile neke nefunkcionalne majke kojima je trebalo oduzeti decu i poslati ih u prihvatilište.
Alkoholčarke, narkomanke i beskućnice se uopšte ne primaju u manastire. Uglavnom su to bile obične žene koje su imale svoj dom i posao, mnoge s visokom stručnom spremom, ali im se nije posrećilo u porodičnom životu sa „muževima“, pa su zbog toga krenule u religiozni zanos.
Ali, zar duhovnici i starci ne postoje upravo da bi ljude usmerili na pravi put, da im „utegnu misli“? A ovde se dešava suprotno: žena koja ima decu, zamišljajući sebe kao buduću monahiju i asketkinju, dolazi kod takvog duhovnika, a on joj, umesto da joj objasni da je njen pravi podvig u odgajanju dece, daje blagoslov da ode u manastir. Još gore, on ponekad insistira na takvom blagoslovu, objašnjava to time da je u svetu teško spasiti se.
Kasnije se kaže da je ta žena svoj put izabrala dobrovoljno. Ali šta znači „dobrovoljno“? Zar ne govorimo da ljudi koji su se pridružili sektama nisu to učinili „dobrovoljno“? Ova „dobrovoljnost“ je veoma uslovna. Možemo beskonačno hvaliti manastirska prihvatilišta, ali suštinski, to su isti domovi za nezbrinutu decu, poput kasarni ili zatvora sa malim zatvorenicima koji ne vide ništa osim četiri zida.
Kako je moguće poslati dete u takvo mesto kada ima majku? Decu iz običnih domova za nezbrinutu decu mogu usvojiti, uzeti u hraniteljsku porodicu ili pod starateljstvo, posebno malu decu, jer su u bazama podataka za usvajanje. Deca iz manastirskih prihvatilišta nemaju tu nadu — ni u jednoj bazi ne postoje. Kako je uopšte moguće blagosiljati žene sa decom da odu u manastir?
Zašto ne postoji zakon koji bi zabranio ovakvim „duhovnicima“ i starcima da to rade, a igumanijama, poput majke Nikole, da ih sa zadovoljstvom eksploatišu? Pre nekoliko godina doneseno je pravilo koje zabranjuje monašenje poslušnica koje imaju decu mlađu od 18 godina. Ali to ništa nije promenilo", završava Marija svoju ispovest.
