Sofi Olszovski je pisac medicinskih publikacija i novinar koji se bavi temama zdravlja i zdravstvenim sistemom u Velikoj Britaniji. Ona je u svom iskrenom eseju za "HuffPost" poželela da kroz ljubavnu priču svog života zapravo ispriča nešto daleko važnije.
Sofi ima jedan problem. Može da predoseti smrt svojih voljenih. Najgore je kada je u pravu. Zbog toga što je dva puta bila u pravu, sada živi rastrazna između onoga što je bilo lepo, a što nikada nije mogla da doživi bezbrižno i onoga što se dešava sada kada te osobe koje su kreirale te trenutke toliko fale. Dešava se život. I dalje sa svim lepim i ružnim danima.
Ona pokušava da živi sa činjenicom da za nju nije kraj. Živi od sećanja i preispitivanja.
Njen esej prenosimo u celosti.
"Sve je počelo sa majkom. Sajmon i ja smo toliko različiti. Kada smo se upoznali, ja sam imala 38, on 54. Znala sam da sam zaljubljena kada sam, posle zajedničke letnje večeri, ležala na kamenu pored fontane na Trafalgar skveru i osetila radost kako mi se provlači kroz kožu.
Preselila sam se kod njega, njegova seoska koliba iz 15. veka postala je naš dom, radno mesto (ja u medicini, on u brodarstvu) i gde sam otkrila do tada nepoznato zadovoljstvo.
Posle decenije, dok bi drugi možda razmišljali o penzionisanju, Sajmon je odlučio da se prekvalifikuje za graditelja čamaca. Preselili smo se u zadivljujući primorski grad. Studirao je, a zatim osnovao biznis sa kolegama diplomcima.
Snažniji, jači, preplanuo, sa smolom u kosi i olovkom iza uha - i već tako dobar u tome da bude srećan - Sajmon je rekao da nikada nije poznavao ništa slično ovom našem novom životu.
I ja, osim jednog osećaja: Dok sam ga volela, živela sam sa stalnim strahom da ću ga izgubiti.
Ovo nije bilo sasvim novo. Detinjstvo u ratnoj zoni nateralo me da se plašim za svoju divnu, brižnu majku. Naučila sam da dobro ide za lošim. Noć uvek sledi dan.
Kada sam imala sedam godina, shvatila sam da je najbolji način da se zaštitim od 24-časovnih ciklusa bola da ne verujem - ako bih popustila, desio bi se pakao.
Ponekad sam se prisiljavala da zamislim svoju majku kako umire.
Treba da prestanem da se brinem
Živela sam sa ovom iscrpljujućom logikom do svoje 30. godine, kada su dobre promene u mom životu pomerile moj fokus i manje sam se brinula za mamu. Ali rak je ubrzo razbio ovo primirje i umrla je u 62.
Briga za nju nije je sačuvala, pa je bilo besmisleno. Ili... da li joj je manje brige omogućilo da umre?
Pošto sam pronašla Sajmonovu sveobuhvatnu ljubav, nisam rizikovala da i njega izgubim. Postiđena svog neprirodnog straha, rekla sam jednoj prijateljici o svojoj brizi i ona je postala glas razuma kada bi Sajmon kasnio kući ili se ne bi javljao na telefon. Bila mi je potrebna njena nepoverljivost: ovo je bio moj problem da ugušim, a ne Sajmonov da preživim.
Sećam se da sam mu rekla: "Ne mogu da verujem, sa tobom jedan divan dan može da sledi drugi".
Bilo je to istina - i novo. Imala sam naznake da verujem da mogu da razdvojim gubitak od ljubavi, ali samo nagle.
Naš sjajni zajednički život i moj strah bili su toliko u suprotnosti, da sam uglavnom skrivala kako sam se osećala. Nisam želela da oksigeniram svoju anksioznost rečima. Sajmon je znao njegovu suštinu, ali ne i veličinu. Kako bih ga mogla opteretiti osećanjem da sumnjam u njegovu sposobnost? Decenijama se dobro snalazio bez mene.
Kad bismo pričali o tome, zagrlio bi me, zamolio me da ga mazim i šalio se kako sam se uplašila kada je otišao do poštanskog sandučeta preko puta naše kuće.
Ali bio sam uplašena.
Jednom je rekao, smešeći se, da misli da bih ga najbolje volela umotanog u vatu i da ga takvog čuvam u fioci.
U moju odbranu Sajmon je imao loše kardiološko zdravlje i imao je neke čudne nezgode. Naš jedini skijaški odmor završio se posle dva sata, kada smo se našli u bolnici, gde sam pokušala da izbrišem viziju njega nagomilanog snegom i omotanog oko drvenog stuba, a krv mu je curila sa čela. Usledila je složena operacija ramena.
Ubrzo nakon toga je pao dok je igrao tenis. Zadobio je tri preloma zgloba i proveli smo noć u hitnoj pomoći pre nego što je podvrgnut operaciji.
Takvi događaji, ispresecani "rutinskim" procedurama na njegovim arterijama i kolenima, neobično su ojačali moju rešenost da prestanem da brinem. Uvek je preživljavao, i lepo mi je pokazivao kako se živi.
Kada je počela pandemija, Sajmon mi je predložio da vodim dnevnik.
Aprila 2020, on je bezbedan i svet je u zastoju. Do juna je bez daha. Poslednji unos, iz jula, je obećanje sebi: "Kada bude dobro, naći ću pomoć. Psihijatar, terapija, šta god, da pomerim strah da će umreti, tako da mogu u potpunosti da uživam u našem životu".
U julu mu je dijagnostikovan "rak pluća u stadijumu 4 kod nepušača". Kada su nam rekli da 25% ljudi sa ovom dijagnozom i predloženim tretmanom živi i nakon šest godina, bila sam neobjašnjivo sigurna da će on biti među njima. Videti njegov samopouzdani osmeh na fotografiji snimljenoj na moj rođendan te godine, dok je držao svoj omiljeni sladoled nakon svog jedinog tretmana, sada mi para srce.
Moždani udar, palijativa i izgubljena nada
Steroidi uz neželjene efekte koje je iskusio nakon tog jednog tretmana izazvali su psihozu. Dobio je moždani udar.
Kroz 10 nedelja u bolnici, devet nedelja kod kuće i nedelju dana na palijativi, Sajmon je uložio svu snagu koju su njegovo slomljeno telo i slomljeni um mogli da skupe.
Za to vreme insistirao je da nosi svoju omiljenu ružičastu lanenu košulju za posete svoje palijativne sestre. Podsticao je komplikovanu konstrukciju rampe koja je omogućila njegovim invalidskim kolicima izlaz u baštu kako bi mogao da posmatra zalazak sunca. Nikada nije priznao uzaludnost vežbi za koje je fizioterapeut rekao da bi mu mogle pomoći da ponovo hoda. Jeo je pasiranu hranu (ponekad kuvanu samo za njega u njegovom omiljenom restoranu iako je bio zatvoren zbog COVID-a), hranila sam ga, na kašičicu. I odlučno je rekao, kada smo stigli u bolnicu, iako je do tada jedva govorio: "Ovo je dobro mesto kada se ne osećate dobro. Sigurna sam da je želeo da me uveri da je ispravno da ga preselim, iako je morao da ostavi iza sebe svoju voljenu mačku, baštu i pogled. Nekoliko dana kasnije, tražio je viski - to je bio njegov poslednji doručak".
Sajmon je preminuo 3. marta 2021. Imao je 71 godinu. Pogrebnik mi je dozvolio da stavim kolačić u Sajmonov džep pre sahrane jer mi je često govorio da se od detinjstva plašio toga ko će ga hraniti u grobu. Ali da li sam ga inače izneverila? Prestala sam da brinem i mama mi je umrla. Da li je ovo bilo isto? Sajmonovi rođaci su imali srčane bolesti i razne hitne slučajeve, ali nikad rak. Bezdušno sam zanemarila ono što je prolazilo kroz njega dok sam se u svom dnevniku obavezala da ću manje brinuti. Sitni propusti u mom arsenalu straha, sa mamom, sa Sajmonom, i oni koje volim nestaju.
Lutajući u klizištu našeg zajedničkog života, pridružila sam se zajednicama za podršku, forumima i onlajn sastancima.
Povezivanje sa drugima je bilo dobro, ali sam i dalje tražila nekoga poput mene - nekoga ko je iskusio naizgled iracionalan strah od gubitka voljene osobe, samo da bi ostao da tuguje.
Okrenula sam se bestseleru "Tuga dela" terapeutkinje Džulije Semjuel, u kojoj ona piše, o gubitku partnera: "Jedan od najbolnijih aspekata je da budeš samohrani roditelj". Morala da prihvatim svoje bogatstvo - da sam bila pošteđena ovog posebnog aspekta gubitka. A onda je ubola u moju sramotu: "Kada se parovi obavežu, smrt je retko nešto što zamišljaju, svakako ne do starosti."
Bum.
Očekujuća tuga
Stručnjaci priznaju da je svako iskustvo tuge jedinstveno, ali opisuju dobro utabane puteve lečenja. Osećala sam se sve izolovanije – niko nije pričao o tuzi koja sledi jer ste toliko uplašeni da će vaša voljena umreti da kada se to dogodi, vi skačete između agonije njihovog zaborava i srama što ste to uvežbali – mentalno se družite u svetovima sa i bez – njih, dok oni tuširali ili pravili doručak.
"Očekujuća tuga" je zvučalo tačno, ali to je za one koji umiru, a ne slutnja za ljude tako žive kao Sajmon tokom godina kada mi je znoj curio niz leđa samo od zvuka sirene.
Odbacila sam "preteranu tugu". To me je nasmejalo, jer sam mogla da čujem Sajmona kako izaziva: "Kako bi tuga za mnom mogla biti dovoljna, a kamoli preterana". Možda "složena tuga"? Ali ne, članak pod naslovom "tuga je pošla naopako" kaže: "Mi se prirodno opiremo razmišljanju o sopstvenoj smrti, a još više o smrti naših najmilijih".
A onda sam u "Gardijanu" pronašla članak Liz Džensen u kojem je napisala: "Progonio me je teror da će jednog dana moje dete umreti... Sujeverno uplašena da ako nekom kažem da bi se moglo ostvariti, držala sam to u tajnosti. Ali to me je ubijalo."
U zbrci gubitka, konačno sam se osetila viđeno dok su njene tragične reči odzvanjale mojim mislima.
Da li sam mogla da spasem Sajmona brinući bolje ili jače ili pametnije? Da li sam nekako znala da će umreti preranom smrću? Sumnjam u oboje.
Jedan prijatelj je, pronalazeći sredinu, rekao: "Znam da si znala... Samo sam se nadao da grešiš".
Nemam pojma kako bi život izgledao, tada ili sada, da se nisam pripremila za ovo. S obzirom na naše vreme, nadam se da ću ga preživeti bez takvih previranja. Ali to je deo mene, i uprkos tome, voleo me je izuzetan čovek.
Povremeno osećam da klizim prema strahu za voljene, čak i za Sajmona, zaboravljajući da ga nema ili se nadam da je bezbedan gde god da je. Ali uglavnom, takva nelagodnost je sada utihnula.
Bez njega, osećam se vezano za zemlju najtanjom niti, visceralno sigurna u ono što nije važno - skoro sve preokupacije koje su u pozadini naših života: ljubav, ljubav, ljubav, dobrota, otvorenog srca, otvorenoumnost.
Imam spisak obaveza, sada blesav, koji sam napisala kada je umro, uplašena da možda neću znati kako da nastavim ili da bih mogla čak zaboraviti kako da dišem: pronađi mačku; pozovi nekoga; kuvaj; plivaj.
Mogu da se osećam srećno - to je upadljivo i obično se dešava kada radim "nešto Sajmonovo". Ne samo "njegove" poslove ili popravke stvari u njegovoj šupi, već kada uhvatim sebe da razmišljam ili se ponašam kao on. On me čini boljom osobom - i boljim stolarom.
Ali osim ovih trenutaka, ne znam šta znači "raditi ugodne stvari", pa radim i vežbam jer i jedno i drugo iscrpljuje moju tugu.
Žao mi je što osuđujem druge koji su se vrteli kao derviši nakon gubitka. Neprekidno kretanje nije znak da ste dobro - ako nastavite, samo vas održava.
Čeznem da budem nevidljiva, osim kada mi treba društvo. Žudim za snom i plašim se da čujem - i retko odgovaram na: "Kako si?"
Možda je moj sadašnji život bleda cena za takvu ljubav
Svaki odgovor se čini previše komplikovanim. Ali mora da je teško zamisliti kako se osećam ako vam neću reći, pa mi je drago što nisam prekorila prijatelja koji je zbunjeno slušao dok sam objašnjavala kako je Sajmon svuda, a zatim je zavirio u mene i rekao: "Ali znaš da je umro?"
Da. Ali takođe znam da pored njegovog odsustva, u najboljim trenucima, njegovo prisustvo daleko prevazilazi sećanja. On je u svakom molekulu i dahu, svakom talasu i oblaku. Preživljavam jer ga imam, a ne uprkos tome što sam ga izgubila.
Deo mog rada je promovisanje boljeg pristupa vrsti holističke palijativne nege koju je on imao, što znači podsticanje razmišljanja i razgovora o smrti, integrisane sa životom.
Ostavljena sam na mestu tako lepom da boli. Sajmon ne može da oseti današnje sunce na svom licu - moja tuga zbog toga me ostavlja u stanju da vidim lepotu, ali je više ne osećam. To je kao da duboko udahnem, ali ne mogu da napunim pluća.
Nisam osoba kakva sam bila pre Simona. Imam snagu izgrađenu na njegovoj ljubavi, i novi deo mene, isklesan od njega, sa sposobnošću za radost. Možda je moj sadašnji život bleda cena za takvu ljubav, ili ću je možda ponovo naći. Nisam mogla da dočaram Simona, tako da su sve opklade isključene.
Ne pišem ovo da biste mogli da čitate o meni, već u slučaju da ćete čitati o vama. Iako sam nervozna da ovo otkrijem, Sajmon bi rekao, ako naša priča osvetljava nečiju tamu, onda je ispričaj.
(Ona.rs/Huff Post)
