Rapa Nui ili Te Pito o Te Henua (pupak sveta), takođe poznato kao Uskršnje ostrvo, jedno je od najizolovanijih naseljenih mesta na svetu. Nalazi se u Tihom okeanu, preko 1.900 km istočno od najbližeg naseljenog polinezijskog ostrva i 3.700 km zapadno od Južne Amerike.
Iako su ostrvo, njegovi stanovnici i njihova bogata kultura detaljno proučavani od strane arheologa, antropologa i genetičara, dva ključna elementa istorije Rapa Nuija ostaju vrlo kontroverzna do danas.
Jedan od njih je teorija o kolapsu stanovništva usled "ekocida" u 1600-im godinama, za koji se smatra da je rezultat prenaseljenosti i lošeg upravljanja resursima. Druga velika rasprava tiče se toga da li su polinezijski preci Rapa Nuija imali kontakte sa starosedeocima Amerike pre dolaska Evropljana 1722. godine.
Časopis "Nature" objavio je genetsku studiju koja rasvetljava ove dve debate povezane sa istorijom Rapa Nuija, analizirajući genome 15 pojedinaca koji su živeli na ostrvu između 1670. i 1950. godine. Ostaci ovih 15 pojedinaca trenutno se nalaze u Muzeju čoveka u Parizu.
1. Kolaps koji se nije desio
Priča o Rapa Nuiju često se predstavlja kao upozoravajuća priča o ljudskoj prekomernoj eksploataciji resursa. Nakon što su Polinežani naselili ostrvo oko 1250. godine, pejzaž Rapa Nuija drastično se promenio.
Visoke kamene statue – moai – bile su isklesane i postavljene širom ostrva, dok je prvobitna šuma od miliona palmi nestajala, a do 1600-ih godina gotovo je u potpunosti nestala. Prema teoriji "ekocida", populacija od preko 15.000 stanovnika Rapa Nuija izazvala je ove promene koje su dovele do perioda nestašice resursa, gladi, ratova, pa čak i kanibalizma, što je kulminiralo katastrofalnim kolapsom stanovništva.
"Iako je dobro poznato da je životna sredina Rapa Nuija bila pogođena ljudskim aktivnostima, kao što je krčenje šuma, nismo znali da li i kako su ove promene dovele do kolapsa populacije", kaže Ana-Sapfo Malaspinas, vanredna profesorka na Univerzitetu u Lozani i autorka studije.
Naučnici su proučavali genome drevnih pojedinaca sa Rapa Nuija očekujući da će pronaći genetski potpis kolapsa populacije, poput naglog pada genetske raznolikosti. Ali iznenađujuće, podaci nisu pokazali nikakve dokaze o kolapsu populacije u 1600-im godinama.
"Naša genetska analiza pokazuje stabilno rastuću populaciju od 13. veka do kontakta sa Evropljanima u 18. veku. Ova stabilnost je ključna jer direktno protivreči ideji o dramatičnom kolapsu populacije pre kontakta", kaže Barbara Souza da Mota, istraživačica na Fakultetu biologije i medicine Univerziteta u Lozani i prva autorka studije.
Kroz svoju genetsku analizu, Moreno-Majar, Souza da Mota, Malaspinas i njihove kolege ne samo da su pružili dokaze protiv teorije kolapsa, već su i naglasili otpornost stanovništva Rapa Nuija koje se suočavalo sa ekološkim izazovima tokom nekoliko vekova, sve do poremećaja koje je donela kolonizacija nakon dolaska Evropljana 1722. godine.
2. Da li su Polinežani stigli do Amerike?
Još jedna debata koja već decenijama intrigira istraživače je da li su Polinežani ikada stigli do Amerike. Iako se veruje da je dugotrajna plovidba drvenim plovilima verovatno prestala nakon nestanka šuma na Rapa Nuiju, arheološki i genetski dokazi od savremenih pojedinaca ukazuju na to da su se putovanja do Amerike ipak dogodila.
Međutim, prethodne studije koje su analizirale male količine DNK drevnih Polinežana odbacile su hipotezu da su transpacifička putovanja bila moguća. Zbog toga su ovi nalazi doveli u pitanje da li su Polinežani zaista stigli do Amerike i sugerisali da su kontakti sa starosedeocima bili posredovani evropskom kolonijalnom aktivnošću nakon 1722. godine.
Generisanjem visoko kvalitetnih genoma iz 15 drevnih pojedinaca sa Rapa Nuija, tim je značajno povećao količinu genetskih podataka sa ostrva i otkrio da oko deset posto genetskog nasleđa Rapa Nuija ima poreklo od starosedeoca Amerike. Ali što je još važnije, uspeli su da zaključe da su se ove dve populacije srele pre dolaska Evropljana na ostrvo i u Ameriku.
"Istražili smo kako je DNK starosedeoca Amerike raspoređena u polinezijskom genetskom nasleđu Rapa Nuija. Ova raspodela je u skladu sa kontaktom koji se desio između 13. i 15. veka", kaže Viktor Moreno-Majar, asistent profesor na Institutu za geogenetiku Univerziteta u Kopenhagenu.
"Iako naša studija ne može da kaže gde se ovaj kontakt dogodio, ovo bi moglo značiti da su preci Rapa Nuija stigli do Amerike pre Kristofera Kolumba", kaže Malaspinas.
Ukupno, rezultati ove nove studije pomažu da se reše dugotrajne rasprave koje su izazvale godine spekulacija o istoriji Rapa Nuija.
"Lično, verujem da je ideja o ekocidu stvorena kao deo kolonijalne naracije. To je ideja da ti navodno primitivni ljudi nisu mogli da upravljaju svojom kulturom ili resursima, i da su se zbog toga skoro uništili. Ali genetski dokazi pokazuju suprotno. Iako moramo priznati da je dolazak ljudi dramatično promenio ekosistem, nema dokaza o kolapsu populacije pre dolaska Evropljana na ostrvo. Tako da sada možemo te ideje staviti po strani", kaže Moreno-Majar.
"Mnogi su mislili da današnji stanovnici Rapa Nuija nose genetsko nasleđe starosedeoca Amerike zbog evropske kolonijalne aktivnosti. Ali podaci snažno sugerišu da su se Rapa Nuiji i starosedeoci Amerike sreli i pomešali vekovima pre nego što su Evropljani stigli na Rapa Nui ili u Ameriku. Verujemo da ovo znači da su Rapa Nuiji bili sposobni za još impresivnija putovanja preko Pacifika nego što se ranije mislilo", dodaje Souza da Mota.
Važno je napomenuti da su naučnici imali direktne razgovore sa članovima zajednice Rapa Nuija i "Komisije za savete o nacionalnim spomenicima" u Rapa Nuiju (CAMN). Ovi razgovori omogućili su da se istraživanje usmeri i da se definiše set istraživačkih pitanja koja su jednako zanimljiva i naučnicima i zajednici. Na primer, tim je uspeo da pokaže da su populacije koje su najbliže drevnim stanovnicima Rapa Nuija zapravo oni koji danas žive na ostrvu.
"Videli smo da muzejski arhivi sadrže greške i pogrešno označene predmete. Sada kada smo utvrdili da su ovih 15 pojedinaca zaista sa Rapa Nuija, znamo da im je mesto nazad na ostrvu", kaže Moana Gorman Edmunds, arheolog sa Rapa Nuija i koautor studije.
Štaviše, kada su rezultati predstavljeni predstavnicima zajednice Rapa Nuija, diskutovano je o potrebi da se njihovi preci repatriraju kao centralni cilj budućih napora.
"Sada imamo snažan argument zasnovan na činjenicama da započnemo važnu diskusiju o tome kako i kada ovi ostaci treba da budu vraćeni na ostrvo. Takođe, preko CAMN-a, zajednica Rapa Nuija će ostati u kontroli nad time ko će dobiti genetske podatke o našim precima i za šta će ih koristiti", dodaje Gorman Edmunds.
Stil / nauka.telegraf
NE PROPUSTITE
Bonus video:
