Kristina Popović, "fotograf za tugu" - kako je sebe nazvala, već godinama beleži najpotresnije scene na sahranama. Ovim je počela da se bavi zbog poslednje želja svoga oca, a kroz dugi radni staž prisustvovala je najrazličitijim prizorima na koje nije mogla da ostane imuna. Njen posao je da kamerom uhvati i zabeleži sve momente tokom poslednjeg ispraćaja koje porodica i ne primećuje. To su, kako je opisala, strašne scene – bol, jecaj, tuga, patnja...
"Mene je tata zaveštao da mu slikam sahranu, koliko god mi bude teško u tom trenutku. I dala sam obećanje da ću to uraditi"...ovako svoju priču za Kristina i nastavlja:
"To nije samo 'hajde da oslikam deset fotografija' i to je to. Ne, ja gledam da uhvatim tugu, suzu, drhtaj, sve što mogu da vidim u trenutku. Od prvog susreta porodice sa kovčegom, do momenta kada grobari zatrpavaju zemljom. Dok se vidi i poslednji cvet sa kovčega, obično kažem 'još je tu, još je na ovoj planeti'. Posle toga nema, posle je kraj i ostaje samo ta fotografija", objašnjava.
Upravo njen deda pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka pravio takve slike, ali fotografisao i veselja, venčanja, ispraćaje u vojsku... Zanat je nasledio njen otac, istim se poslom bavila i majka.
Upravo zahvaljujući dedi i rodila se želja da krene njegovim stopama, a prve slike pokojnika videla je još kao dete, kada je sa bratom pomagala porodici da broji izrađene fotografije, mnogo pre nego što je prvi foto aparat dospeo u njene ruke.
Kada je pozove porodica, o eventualnim željama i zahtevima dogovaraju se unapred. A, onda dolazi dan sahrane.
"Kovčeg je tu kad ja dodjem, nekad i prva budem u kapeli. Onda dolazi porodica i to je prvi, za mene posebno potresan momenat, kada oni vide kovčeg i postaju svesni šta ih čeka", rekla je Kristina za "Mondo".
Iako se ovim poslom bavi skoro 30 godina, emocije nije naučila da isključi niti je to, kaže, moguće. Ipak, naučila je da ih kanališe. Desi se da krene suza, koju vešto zakloni apatom jer 'nije došla da plače već ispoštuje želju porodice'.
Ipak, emocija ima na tone - kad sveštenik završi opelo i pozove porodicu da se pozdravi sa pokojnikom, kad zadrhti ruka dok grle kovčeg, kad ljube komad drveta, kada traže da zadnji put fotografiše pokojnika u otvorenom kovčegu "izbliza", jer žele da imaju taj lik...
Sa 19 godina prvi put slikala sahranu i svakog detalja se seća. Pre odluke koja će joj, na neki način odrediti životni i poslovni put setila se reči svog tate.
"Rekao mi je 'ti si fotograf za sve, šta god te neko bude pitao, ti slikaš sve. Ti si tu da usrećiš ljude'. Nisam previše razmišljala nakon toga, samo sam pristala i krenula", priča i dodaje:
"Sve što sam kasnijih godina radila, ne mogu da upotrebim sa tim prvim poslom. Bila je sahrana i pokojnika su držali u kući 4-5 dana. Bio je jul mesec, možete da zamislite kako izgleda pokojnik koji je na +40 stepeni danima u kući. Kad smo krenuli oni su svu decu dizali da ga ljube, da se pozdrave sa pokojnikom...on je već i boju i miris promenio od toliko stajanja", pričajući vidi se da joj je svaki detalj ostao jasno urezan u sećanju.
Pamti i beli kovčeg na sahrani mladića od 18 godina, njegove drugare koji su uplakani tugovali, pamti ispraćaj jedne bake od 92 godine, koja je mnogo volela belu boju za života, pa su joj ispunili želju da je u belom isprate, seća se sahrane na kojoj je satima svirao pogrebni orkestar, uz koji je sin želeo da isprati svoju majku, roditelja koji su sahranili ćerku i zamolili je da izabere neke slike koje želi, da oni mogu da listaju svakog dana...pamti i kaže, nema posla koji bi odbila.
"Svi me pitaju da li sam oguglala, nikad ne znam šta me čeka kada me neko pozove. Hvala Bogu nisam do sada slikala dečiju sahranu i ne znam kako bih to uradila. Ipak, ni to ne bih odbila. Teško bi mi palo, ali se opet vraćam na tatine reči jer slikam sve...ja sam sebe nazvala 'fotograf za tugu'", zaključila je.
