I svakodnevni život, ali i nauka, svedoče da postoje ljudi koji su pametni. Ovi ljudi imaju određene kognitivne sposobnosti kojima procenjuju i analiziraju sebe i stvarnost oko sebe, ali skloni su da ističu mane u razmišljanju drugih ljudi. Sigurno poznajete bar jednu ovakvu pametnu osobu.
U javnosti se mnogi ističu idejama da bi u škole trebalo uvesti predmete koji će pomoći deci da stiču osobine koje će im koristiti da budu racionalnija u procenama. I Ilon Mask je jedan od takvih. Jednom je čak na društvenoj mreži X objavio dugačak spisak kognitivnih ’veština’ za koje misli da bi trebalo da se uče u školama.
Šta rade pametni?
Psihologija se godinama unazad bavi pojavom zabluda, predrasuda i drugim mentalnim barijerama koje se javljaju kada čovek treba da razumno rezonuje i deluje.
Ako težite inteligentnim postupcima i racionalnosti, čini se razumnim da se naoružate svim načinima koji će vas sprečiti da pogrešno razmišljate. Ali, kako je psiholog Adam Grant sa Vorton škole Univerziteta u Pensilvaniji upozorio na nedavnoj konferenciji Brilliant Minds u Stokholmu, sva gorepomenuta usredsređenost na greške drugih ljudi ima skriveni nedostatak za one koji žele da usavrše svoju inteligenciju.
Najpametniji ljudi su možda najviše svesni kognitivnih pristrasnosti uopšte, sumnjičavi su i analitični, ali su takođe i najskloniji da propuste sopstvene pristrasnosti zbog preteranog samopouzdanja, upozorio je Grant.
Pristrasnost „Nisam pristrasan”
Grant ovu nepoželjnu osobinu u razmišljanju pametnih ljudi naziva pristrasnošću „Nisam pristrasan” i definiše je ovako:
„To je ovakvo verovanje: Drugi ljudi su pristrasni, ali ja sam realan i racionalan. I na tu pristrasnost sam imun.”
I, kako kaže poučen iskustvom i naukom, što ste pametniji, to je veća verovatnoća da ćete postati žrtva ove zablude.
„Istina je i treba da je prihvatite – što ste pametniji i što je vaš rezultat na IQ testu viši, to je veća verovatnoća da ćete podleći pristrasnosti ʼNisam pristrasan ʼ”, tvrdio je Grant u ovom nastupu. „To praktično znači da što ste briljantniji, to ste gori u prepoznavanju sopstvenih ograničenja.”
On nije prvi psiholog koji se svrstava u cenjene profesionalce čije se mišljenje pažljivo sluša, a koji upozorava na ovaj problem. Tu je i čuveni Dejvid Daning, poznat kao deo tima koji je identifikovao i prepoznao Daning–Krugerov efekat. Ovu karakteristiku su Daning i Kruger, profesori sa Kornel univerziteta, prepoznali kod ljudi koji su pre svega loši u procenama svojih mogućnosti, a zatim su i veoma pristrasni i uživaju da ističu greške u logičkim zaključcima drugih ljudi. Ova pristrasnost kaže da su najnekompetentniji ljudi obično i najsigurniji, dok oni vešti i znalci sumnjaju u sebe.
Oni koji sebe smatraju pametnim često koriste prilike da ismevaju glupave hvalisavce kojima misle da su okruženi (a zaista, svako će posvedočiti da je svet pun brbljivaca punih samopouzdanja). Ali Dejvid Daning je sam insistirao da većina ljudi izvlači pogrešan zaključak iz njegovog istraživanja. Zaključak nije da su svi drugi pristrasni. Zaključak je da ste i vi verovatno loši u jasnom sagledavanju sveta.
Kao što je Grant istakao, pristrasnosti ne bi trebalo da uzrokuju da pametni ljudi misle da su drugi ljudi glupi. To bi trebalo da ih natera da posumnjaju da su i oni često glupi. Ali uglavnom se događa suprotno. A to je posebna vrsta iracionalnosti.
Protivotrov za pristrasnost „Nisam pristrasan”
Šta je protivotrov za ovu vrstu preteranog samopouzdanja koja je tako česta među pametnim ljudima?
Jaka doza poniznosti.
Desna ruka Vorena Bafeta, nedavno preminuli Čarli Manger, mudro je rekao:
„Izuzetno je koliku korist imaju ljudi koji se trude da ne budu glupi, daleko veću od onih koji pokušavaju da budu veoma inteligentni.”
Mnogi stručnjaci su predložili kako da se neguje ovakav način razmišljanja. Na drugom mestu, Grant je preporučio pokušaj da se gaji intelektualni pristup naučnika u kojem „favorizujete poniznost nad ponosom i radoznalost nad uverenjem” i „tražite razloge zašto biste mogli ʼbiti u krivuʼ, a ne samo razloge zašto morate biti u pravu”.
Možda možete potražiti druge pametne prijatelje da testiraju vaše ideje ili da svako jutro pitate sebe: „U čemu li ću da danas verovatno grešiti (ʼbiti u krivuʼ)?”
Harvardski naučnik Stiven Pinker zagovara taktiku da svako sebe podseća da je važnije ispravno razumeti stvari nego izgledati ispravno.
Koje god tehnike da izaberete u borbi protiv pristrasnosti „Nisam pristrasan”, prvi korak je priznanje da vas pamet čini sklonijim da postanete njena žrtva. Tek kada priznate da ste i vi sposobni za nerazumnost, možete sebe da menjate i korigujete.
NE PROPUSTITE
Bonus video:
