Životni put princa Đorđa Karađorđevića, najstarijeg sina kralja Petra Prvog i Zorke, kćerke crnogorskog kralja Nikole Prvog, bio je predmet različitih opisa i tumačenja, a i danas ga prate brojne kontroverze i nimalo lepe priče koje su navodno uticale na njegovu sudbinu u borbi za presto.
Princa Đorđa Karađorđevića, misterioznog i tajanstvenog člana Karađorđevićke dinastije, do sada je malo toga bilo poznato, a ono što je bilo rečeno često je bilo predmet rasprava i tračeva.
Često agresivno ponašanje dovodilo je do toga da se pod pritiskom pojedinih političkih i dvorskih krugova, ali i propagande koja je dolazila iz domaće i austrijske štampe, odrekao prestola 1909. godine u korist svog brata Aleksandra, budućeg kralja Jugoslavije. Pristalice njegovog brata, kralja Aleksandra, smatrale su da je zbog, blago rečeno, „preke naravi“, a kasnije i gej afere, sa razlogom smešten 1925. godine u azil za umobolne.
Postoje i druga tumačenja.
Kritičari vladavine prvog jugoslovenskog kralja smatrali su pak da je Đorđe, u narodu prozvan kraljević Đorđe, žrtva spletki i apsolutističke vladavine njegovog brata, koji je nasledio presto pošto je Đorđe, okrivljen za smrt svog sluge, abdicirao.
Na dedu je imao neukrotivu i neobuzdanu narav. Često je išao na Adu u ribarenje sa svojim profesorom matematike i velikim prijateljem Mikom Alasom, za kojeg se smatralo i da je njegov ljubavnik.
Đorđeva preka narav dovodi ga u mnoge neprilike. Bio je u neprijateljstvu sa Nikolom Pašićem, Dragutinom Dimitrijevićem Apisom i oficirom Petrom Živkovićem. Za razliku od njega, Petrov mlađi sin Aleksandar imao je mnogo više diplomatskog duha i taktike i bio je Pašićev miljenik.
Ubistvo sluge
Princ Đorđe je išao u vojnu školu u carskoj Rusiji, u Kadetski korpus cara Aleksandra II. Često je tada od svojih drugova kadeta skrivao svoje plemićko poreklo, tj. da mu je deda crnogorski knjaz Nikola, čije su dve ćerke (Đorđeve tetke) bile udate u Rusiji za ruske plemiće.
Njegovo školovanje prekinuo je Majski prevrat 1903. godine kada je u Srbiji ubijen kralj Aleksandar Obrenović i njegova žena kraljica Draga. Odlučeno je da novi kralj bude knez Petar Karađorđević, koji je tada živeo u Ženevi. Od 1903. godine Đorđe je imao titulu prestolonaslednika, kao najstariji kraljev sin.
Jedan događaj bio je preloman za Đorđev život – ubistvo njegovog sluge Stevana Kolakovića. U napadu besa prestolonaslednik ga je premlatio. Stevan je imao teške povrede po glavi i trbuhu. Svi udarci su bili, po mišljenju lekara, naneti udarcima noge. Od zadobijenih povreda sluga je posle nekoliko dana umro.
Sahranjen je dan ranije nego što je rečeno njegovim rođacima i prijateljima.
Režimska štampa je pokušala da zataška zločin nazivajući ga „tajanstveno ubistvo“, ali su srpski socijaldemokrati preko Radničkih novina započeli upornu kampanju, zahtevajući da se zločin kazni. Ovaj događaj je izazvao veliku buru u srpskoj, a naročito u austrougarskoj štampi, pa je zbog svega toga Đorđe ponudio abdikaciju 27. marta 1909. godine. Novi prestolonaslednik postao je mlađi brat Aleksandar, koji tada dolazi iz Petrograda.
Od te abdikacije Đorđe je samo princ, ne i prestolonaslednik, a pošto je kraljev sin naziva se kraljević Đorđe.
Život u pritvoru i netrpljivost sa bratom
Princ Đorđe je učestvovao u oba balkanska i u Prvom svetskom ratu. Teško je ranjen u bici na Mačkovom Kamenu kod Krupnja septembra 1914. godine.
Posle smrti kralja Petra 1921. godine, vlast je i zvanično preuzeo njegov mlađi sin, kralj Aleksandar. Netrpeljivost između Đorđa i Aleksandra tada je sve više rasla. Princ Đorđe je uhapšen 1925. godine i godinama je boravio u zatvoru, montirani su lekarski izveštaji da je neuračunljiv itd.
Posle ubistva kralja Aleksandra 1934. godine u Marselju, princ Đorđe se ponadao da će biti pušten na slobodu.
Međutim, knez namesnik Pavle i kraljica Marija nisu imali želju da ga oslobode i on je u zatvoru dočekao i Drugi svetski rat. Oslobodili su ga Nemci, znajući za veliku nepravdu koja mu je naneta.
Posle Drugog svetskog rata nova komunistička vlast sve članove dinastije Karađorđević (koji su bili u izgnanstvu) proglasila je državnim neprijateljima, oduzela im državljanstvo i konfiskovala imovinu. Jedino je princ Đorđe ostao u Beogradu i živeo mirno u slobodi kao penzioner.
Čini se da je komunistička vlast imala više razumevanja za njega od rođenog brata. U poznim godinama oženio se Radmilom Radonjić. Nisu imali dece.
Umro je u Beogradu, u dubokoj starosti, 17. oktobra 1972. Sahranjen je u zadužbini svoga oca, crkvi sv. Đorđa na Oplencu kod Topole. Pored njega je sahranjena i njegova žena Radmila.
Veza sa Mikom Alasom
Kralj Petar Prvi se žalio ”do boga” što mu “Mika Alas pečati sina Đorđa odastrag“.
Sada je jasno zašto se ovaj veliki srpski matematičar opredelio za alternativni život među alasima, pristanišnim radnicima i ostalim marginalcima Savamale. Možda je ova romansa uticala i na to što je Đorđe Karađorđević morao da se odrekne prestola. A i njegovo ubistvo sluge koga je izbezumljen ubio udarivši ga između nogu liči na ljubavnički gnev.
Na našoj najvećoj novčanici se nalazi lik dobrog prijatelja Mike Alasa, Slobodana Jovanovića, za koga se nikada nije čulo da je imao neku vezu sa ženama. Kralj Aleksandar Karađorđević nije bio gej, mada su strogo kažnjavani ljudi koji su širili takve glasine…Verovatno je režim bio preosetljiv zbog kraljevića Đorđa.
O tome je pisao i istoričar Predrag Marković.
Prema njegovim podacima, velikani srpske istorije koji su bili homoseksualci su upravo prvenac kralja Petra, princ Đorđe Karađorđević i general Petar Živković, predsednik vlade u vreme šestojanuarske diktature. Isto se pretpostavlja i za matematičara Mihaila Petrovića Alasa, kao i za jednog od najvećih srpskih predratnih intelektualaca Slobodana Jovanovića.
“Ova tema je zaista malo delikatna jer se mnogo toga krilo. Danas, i da hoćemo, možemo vrlo malo saznati o ljubavnom životu naših prababa jer one nisu ni znale da pišu, a kamoli da su o tome pričale. Ipak, ostalo je zapisano da se na demonstracijama protiv šestojanuarske diktature demonstriralo: ‘Dole Pera peder!’, a bilo je i pritužbi da je general Živković ‘zloupotrebljavao’ svoje gardiste”, rekao je svojevremeno istoričar Predrag Marković za “Vesti”.
Stil/Nova
