Ernest Hemingvej se ubio 2. jula 1961. godine u svojoj kući, samo par dana nakon što se vratio iz bolnice. Imao je 62 godine i tačno je znao kako će umreti.
Kada čujemo vesti o samoubistvu uvek se pitamo isto: "Zašto?" Zašto je neko koga su kritičari nazivali najvećim piscem svog veka, čovek koji je imao želju za avanturom, genije i dobitnik i Nobelove i Pulicerove nagrade, vojnik sreće sa kućom u planini, stanom u Njujorku, jahtom usidrenom u Golfskim strujama, apartmanima u Parizu i Veneciji, osoba koja je imala čvrst brak, dobre prijatelje svuda - zašto bi takva osoba prislonila pušku na glavu i ubila se? Zašto?
Ali imajući u vidu mentalne bolesti koje su kolale njegovom porodicom, možemo ponuditi odgovor na to pitanje.
Ono što sa sigurnošću znamo je da je Ernest Hemingvej mnogo patio: umno i fizički. Nema bolesti koja ga nije stigla, a on je decenijama uspešno bežao od Smrti.
Tokom svog života preležao je malariju, dizenteriju, rak kože, visok krvni pritisak i visok holesterol, a ove bolesti su uzele svoj danak. Pored toga, pretrpeo je šest ozbiljnih, u suštini nelečenih potresa mozga, zbog kojih je imao glavobolje, mentalnu maglu, zujanje u ušima i vrlo verovatno traumatsku povredu mozga.
Nekoliko godina pre samoubistva, umalo je poginuo u dve odvojene avionske nesreće, za dva dana, pri čemu su mu napukli jetra, slezina i bubrezi, uganuo nekoliko udova, iščašio rame, zgnječio pršljen, dobio opekotine prvog stepena na velikom delu tela, i napukla mu je lobanju, zadavši mu jedan od dva vrlo ozbiljna potresa mozga. Dugo je posle toga imao stalne bolove, koje je rešavao pijući još jače nego inače.
Hemingvej je takođe imao nelečenu hemohromatozu, koja stvara preopterećenje gvožđem u krvi, izazivajući bolna oštećenja zglobova i organa, cirozu jetre, bolesti srca, dijabetes i depresiju.
Pored svog fizičkog pogoršanja, u mesecima pre smrti, Hemingvej je upao u stanje depresije, zablude i paranoje kakve njegovi prijatelji i porodica nikada ranije nisu videli. Otkrio je da više ne može da piše, što ga je dovelo do strašne agonije. Dva puta je bio hospitalizovan zbog psihološkog lečenja, ali je osetio da su mu tretmani elektrošokovima dodatno ometali pisanje i samo su pogoršali depresiju.
Dok je odlazio na drugi boravak u bolnici, Hemingvej je rekao da mora da ode u svoju kuću da uzme nekoliko stvari. Bio je u pratnji medicinske sestre, doktora i prijatelja, koji su morali da ga stalno nadgledaju kako ne bi povredio sebe. Ali čim je otvorio vrata, pojurio je do svojih pušaka, ubacio metak u sačmaricu, i samo ga je prijatelj sprečio da se ubije. Pre nego što je ušao u avion za poletanje, pokušao je da uđe u propeler koji se okreće. Kada je avion bio u letu, dva puta je pokušao da skoči iz aviona.
Hemingvej je pucao sebi u glavu dan i po nakon što se vratio kući iz bolnice.
Iako nikada nećemo moći tačno da odredimo zašto se ubio, jasno je da je Hemingvej patio od fizičkog i mentalnog pogoršanja u godinama i mesecima koji su prethodili njegovoj smrti. S druge strane, u njegovoj porodici istorija samoubistava bila je ogromna: ubio se njegov deda, otac, brat, sestra i unuka.
Kada je čuo da se njegov otac ubio upucavši se pištoljem u glavu, Hemingvej je rekao: "I ja ću završiti isto".
