Jusuf iz sela Merdane u Bosni, ispričao je svoju životnu priču koja bi sigurno bila dobar temelj za roman i snažna poruka kojom bi se svi mogli voditi kroz život.
Kaže da je u mladosti bio veliki talenat za plivanje, ali je ostao da radi u lokalnoj fabrici i da se bavi zemljoradnjom, jer, kako kaže, nije imao ko.
Merdane su malo selo u blizini Busovače, gde većinom žive muslimani. Međutim, u njihovoj zajednici je živeo i jedan Srbin, koji je postao deo njihovih života i priča koje se prenose s generacije na generaciju. Njegova priča posebno dolazi do izražaja tokom ratnih godina u Bosni, kada su se komšijske veze i ljudskost stavljale na najveće iskušenje.
Od drvenih dasaka, koje su sami skupili, skovali su sanduk i krst. Sve su obavili prema pravoslavnim protokolima, ne praveći razliku da li se nesrećni čovek krstio ili klanjao. Za njih je bilo važno samo jedno – da isprate čoveka kako dolikuje, da mu pruže poslednji oproštaj i poštovanje koje zaslužuje. U tom trenutku, vera i nacija nisu bili bitni, bitna je bila ljudskost i saosećanje prema bližnjem.
Jusuf je veseo čovek, običan, prost i ima doru dušu.
Kad se zaposlio odlučio je da školuje svoje sestre kojima je to bila želja, ali njihov otac nije bio u mogućnosti da im priušti adekvatno obrazovanje.
"Nisam to činio samo zbog sestara, nego i zbog njihove dece. Da su moje sestre ostale domaćice, šta bi im deca bila? Deca su im fakultetski obrazovana, a ne bi to tako bilo da im nisam pomogao da se školuju. I zbog toga sam srećan čovek".
Stil/Alen Avdić
Kad su Bošnjaci u jednom muslimanskom selu u Bosni sahranili jedinog Srbina, pozvali su popa, sve uradili po pravoslavnim običajima, nije im bilo važno hoće li u raj ili dženet, bilo im je važno da sahrane - čoveka
