Znate, muškarac je glava kuće, ako u nekom slučaju žena zarađuje više od njega, on se oseća manje vrednim, a i žene nisu predodređene za neke bitne i dobro plaćene poslove - koliko ste puta do sada čuli ovu, za ženu prilično uvredljivu rečenicu?
Iako je 21. vek, na svim frontovima se vodi borba za ravnopravnost muškaraca i žena, jedni kažu da je moguća, drugi da je besmisleno praviti ravnopravnost između dva različita pola. Istina je da je svet osvešćen po tom pitanju, da se o takvim temama glasno priča.
Da li je to uvek bilo tako?
Nije.
Decenijama se pisalo o lošem položaju žena u patrijarhalnom društvu. Podrazumevalo se da oba pola imaju uloge. Muškarcu je data snaga da radi i zaradi, a ženi je uglavnom bilo mesto u kući, najčešće kuhinji, ona nije imala pravo izbora, podrazumevalo se da se drži svih moralnih i etičkih kodeksa dobre majke, smerne žene, koja nije imala pravo glasa u kući.
Kulturno i istorijsko bogatstvo srpskog naroda, između ostalog čuva se i prenosi pomoću jedne od najlepših umetnosti – književnosti. Tako su vekovi teškog života i borbe za opstanak ostali najbolje upamćeni kroz stihove epskih narodnih pesama. Ono što čitaju današnje generacije trag je i obeležje jednog istorijskog trenutka, borbe za život, prava i slobodu.
Lajave izreke Vuka Karadžića o ženama
Vuk je pisao o ženama, ali ne o dobrim domaćicama, smernim i moralnim junakinjama svog života. Naprotiv, on je opisivao kako čovek treba da se ophodi prema ženi kao da je životinja. On je ustvari zapisivao "narodne mudrosti", a ono što možemo da pročitamo može samo da nas zgrozi, nema tu nikakve "mudrosti".
Prvi put su objavljene u knjizi “Srpske narodne poslovice” 1849. godine, a danas govore o ne baš laskavom odnosu prema ženama u srpskoj tradiciji.
Ovo su neke od tih izreka:
- – Ako Turčin pogine, buli drugi ne gine.
- – Da joj zašiješ usta, na stražnjicu bi progovorila.
- (kaže se za lajavu ženu)
- – Do groba: lele! a od groba: ko će k mene!
- (kada sahrani muža)
- – Dobro je nekad i (pametnu) ženu poslušati.
- – Žena pijanica – gotova bludnica.
- – Jednog u jamu a sa drugim u slamu
- – Žena se uzda u plač, a lopov u krivokletstvo.
- – Žena će samo onu tajnu sačuvati koju ne zna.
- – Ženi, zmiji i mački ne treba verovati ni kada su mrtve.
- – Ženu, decu i psa treba biti i hraniti.
- – Ženu, pušku i konja može čovek pokazati, ali u naruč ne davati.
- – Kada žena plače pitaj je šta hoće.
- – Lajava žena, često puta bijena.
- – Lakše je sačuvati zeca na gori nego ženu na domu.
- – Ne daj kobile u najam, niti puštaj ženu na sajam.
- – Nemoj biti ljuta da ne budeš žuta, već budi dobra da ne budeš modra.
- (preti poneki čovek svojoj ženi)
- – Ni u moru mjere, ni u ženi vjere.
- – Opasala se jezikom k’o kuja repom.
- (kaže se za lajavu ženu)
- – Pruža pogan jezika kao krava posran rep.
- (kaže se za neko jezičavo čeljade koje druge grdi i ruži poganim rečima)
- - Žene su da zbore, a ljudi da tvore
- - Žena i zmija se u glavu udaraju.
- - Gori je ženski jezik no turska sablja.
- - Gde žena buči tu muž muči.
Pored narodnih izrekla, težak položaj žena u 19. veku opisan je i kroz brojne narodne epske i lirske pesme.
U pesmi "Dioba Jakšića" pojavljuje se lik Anđelije koju muž dovodi u nezgodan položaj, tretira je kao svog roba koji će da radi prljave poslove koje on ne želi. A ona nema pravo da se suprostavi, mora da posluša njegovu naredbu da bi sačuvala krov nad glavom. Ipak ona uspeva da reši nesuglasice među braćom, a da pritom ostane odana svom mužu.
Braća Jakšići, Dmitar i Bogdan, nakon što su svu imovinu podelili ipak nisu uspeli da se dogovore kome će pripasti soko i konj. Tom prilikom Dmitar naređuje svojoj ljubi, Anđeliji da mu otruje brata, a u suprotnom da ga ne čeka u dvoru. Težak položaj u kome se našla Anđelija govori i o pravima i slobodi koje su imale žene tog vremena, tj. da su morale biti pokorne svojim muževima i ukoliko ne bi ispunile njihove zapovesti, bile bi proterane iz dvora.
A doziva ljubu Anđeliju;
"Anđelija, moja vjerna ljubo!
Otruj meni mog brata Bogdana;
Ako li ga otrovati nećeš,
Ne čekaj me u bijelu dvoru."
Kad to začu ljuba Anđelija, Ona sjede brižna, nevesela, Sama misli, a sama govori: "Što će ova sinja kukavica! Da otrujem mojega đevera, Od Boga je velika grijota, A od ljudi pokor i sramota; Reći će mi malo i veliko: Vidite li one nesretnice, Đe otrova svojega đevera; Ako li ga otrovati neću, Ne sm'jem vojna u dvoru čekati."
Anđelija ne želi da otruje devera, a sa druge strane svesna je da mora ispuniti muževljevu zapovest. Da bi spasila sebe, a i sačuvala ljubav među braćom, Anđelija postupa vrlo mudro. Dolazi na ideju da umesto da otruje devera, pokloni mu molitvenu čašu punu vina i zamoli ga da joj pokloni konja i sokola, što njen dever čini. Na taj način ona nije počinila zločin, a nije ni muža izdala, već pomirila braću i sačuvala svoj brak.
U tim vremenima suprugama nije bilo važano samo da neguju odnos prema muževima, već da podjednako vole njihove porodice (majke, sestre, devere), jer tako pokazuju još veću ljubav prema svojim muževima. Od žene se očekivalo da čuva održava odmose u celoj porodici.
