Priča o Lendertu Hazenbošu je interesantna, ali nije srećna. Na Ostrvu Uzlazka u južnom Atlantiku Holanđanin je bio smešten 1725. godine, to je bila kazna za njegovu sodomiju za koju su ga optužili.
Vodio je dnevnik u kojem je pisao da je njegov boravak na ostrvu počeo sa životom u šatoru, konzumiranjem semenki i da je imao mesečne zalihe vode.
Imao je knjige, pribor za pisanje i dodatnu odeću. Međutim, kada mu je nestalo vode, nije mogao da pronađe izvor. Kako je bio prinuđen da se snađe da preživi, pio je krv kornjače i svoju mokraću.
Ovaj dnevnik je kasnije pronađen i objavljen kao "Kazna za sodomiju: Istinita i tačna priča o onome što je zadesilo Lenderta Hazenboša" (London, 1726), sačuvan u jednom primerku u Britanskoj biblioteci. To je retki izveštaj iz prve ruke o životnom iskustvu i teškoćama gej muškarca u vreme kada su seksualni odnosi između muškaraca bili kažnjivi smrću.
Lendert Hazenboš je proveo svoj prvi mesec na ostrvu tražeći vodu i moleći za spas. Usamljen, pisao je u svom dnevniku i pokušao da drži pticu kao ljubimca, ali je umrla.
Maj 1725: "...Iskrcali su sa mnom bačvu vode, dva kofe, staru tiganj i druge stvari. Napravio sam šator na plaži".
maj 1725: "...Verujem da će me Svevišnji Bog spasiti nekim brodom koji će možda proći ovuda".
maj 1725: "Sedeo sam veoma nezadovoljan, gotovo mrtav od žeđi".
maj 1725: "Ovog popodneva posadio sam nešto crnog luka, graška i leblebija u zemlju blizu svog šatora da vidim da li će da rastu".
U junu 1725, on je doživeo halucinacije i njegova situacija je postajala sve očajnija. Povezao je ove vizije sa svojom krivicom i molio se za "oproštaj za svoje grehe". Opsedale su ga "đavolski duhovi", uključujući i jednog koji je imao "sličnost sa čovekom s kojim je dobro poznavao, čije ime se boji da spomene; ostao je s njim neko vreme".
Kada su ga pronašli, shvatili su da je preminuo posle 6 meseci boravka na ostrvu. Napušteni šator Hazenboša i dnevnik otkrili su britanski mornari u januaru 1726. godine. Priča postaje još tragičnija kada shvatimo da na ostrvu postoje dva izvora pitke vode, od kojih je jedan omogućio celoj posadi HMS Roebuck da preživi dva meseca početkom XVIII veka.
