Nataša koja sada ima 34 godine, i daljene može da zaboravi prošlost,a po oceni psihijatara, a kao moguća dijagnoza pominje se Stokholmski sindrom.
Verovatno ste čuli za Natašu Kampuš barem jednom. Međutim, da li ste upoznati sa njenom životnom pričom?
Nataša sada ima 34 godine i već četrnaest godina živi pod krovom čoveka koji ju je nekada držao kao taoca. Njeno mesto prebivališta bila je kuća u kojoj je osam godina provela kao zarobljenica, izložena fizičkom zlostavljanju, gladovanju i prisiljena na seksualno ropstvo, sve do 23. avgusta 2006. godine, kada je konačno odlučila da pobegne...
Da krenemo od početka...
Drugog marta 1998. godine, zazvonio je telefon u bečkoj policijskoj stanici. Uznemirena majka je prijavila nestanak svoje desetogodišnje kćerke Nataše Kampuš. Devojčica se vratila s vikenda provedenog sa ocem u Mađarskoj, ali u ponedeljak se nije pojavila u školi. Majka je kontaktirala školu, gde su joj rekli da Nataša nije prisustvovala nijednom času tog dana. Tada je majka odlučila da pozove policiju.
Potraga za devojčicom započela je odmah. Policija je proverila put od škole do kuće i pretraživala obližnje ribnjake. Korišćeni su policijski psi, ali tragova nije bilo.
Policija je posumnjala na kidnapovanje i počela je potraga. Jedan dečak se javio sa pričom kako je devojčica prisilno uvučena u beli kombi. Policija je proverila svaki automobil koji je odgovarao tom opisu. Tražili su je i u Mađarskoj iz koje se navodno vratila u ponedeljak.
U isto vreme policija primećuje Volfganga Priklopila, bivšeg tehničara koji poseduje beli kombi i izgleda slično opisu muškarca koji je dečak dao. Čovek je objasnio tada da mu kombi služi za prevoz građevinskog materijala. Volfgang nije imao alibi. Tog dana je bio sam kod kuće. Policija je u to vreme morala da proveri oko 700 automobila koji su bili slični opisu, pa su zanemarili Volfganga jer nije delovao sumnjivo.
Uskoro su svi zaboravili na njega, a on je u sobi od 5 kvadrata držao uplašenu devojčicu.
Sobica u kojoj je Nataša provela 8 godina zarobljeništva, nalazila se 2.5 metra ispod zemlje. Nije imala prozor. Svež vazduh je dolazio ventilacijom. Dvoja vrata, teška 140 kg, čuvala su je od ostatka sveta.
Soba je bila potpuno zvučno izolovana. Svi pokušaji da Nataša napravi buku koju bi neko čuo bili su besmisleni. U sobu je bilo moguće ući samo kroz Volfgangovu garažu. Prva vrata bila su sakrivena iza običnog ormara.
Tokom prvih 6 meseci zarobljeništva, Nataša nije smela da napusti svoj improvizovani zatvor. Ali kasnije, kada je Volfgang počeo da joj više veruje, puštao je na kratko. Kupio je stvari koje mu je Nataša tražila: mali televizor, tablu, stolicu i sto.
Tokom njenog zarobljeništva, otmičar joj je kupovao igre, časopise i knjige.
Tokom 2004. godine, policijska istraga je krenula pogrešnim putem, sumnjajući na drugog čoveka koji je počinio slične otmice ranije. U to vreme Priklopil je bio sve sigurniji da je počinio savršen zločin.
2005. godine se toliko opustio da je Nataši dozvoljavao da šeta slobodno po kući, dvorištu, da se kupa u bazenu, a jednom je 17-godišnju Natašu odveo i u skijaški centar, a pre toga se pobrinuo da ona ne može nigde da pobegne.
Sumnja se da je Volfgang imao različite motive za otmicu. Prema Nataši, on ju je kidnapovao kako bi za njega obavljala kućne poslove. Priklopil je vodio računa da Nataša čita dovoljno knjiga. Zapretio joj je da će je ubiti ako pokuša da pobegne. Ponekad ju je i tukao.
Nataša je ipak uspela da pobegne. To se dogodilo 2006. godine kada joj je Priklopil rekao da usisa kola. Dok je on telefonirao, Nataša je otrčala do obližnje kuće i pokušala na vrata. Otvorila joj je starica koja je pozvala policiju.
Policija je pokušala da uhapsi Priklopila ali je ona poginuo pokušavajući da pobegne. Nataša se rasplakala kada je čula za to. Njena reakcija na smrt otmičara navela je novinare da pomisle da je razvila Stokholmski sindrom. Ali sama Nataša je to porekla tvrdeći da je Priklopil kriminalac.
Po Natašinoj priči snimljeni su filmovi, napisane knjige.
Nataša Kampuš se danas bavi crtanjem, studira fotografiju. Uprkos užasnom detinjstvu, ona kaže da je srećna.
Pošto je nasledila kuću u kojoj je bila zarobljena, pre 14 godina odlučila je da se preseli tamo. Danas ima 34 godine i živi u kući u kojoj je doživela najveće strahote. Ugasila je Fejsbuk profil jer su je ljudi vređali, govoreći da je sve "slagala, iscenirala". Nema nalog ni na Tviteru "jer neću da poterećujem ljude svojim vizijama budućnosti."
Ubrzo nakon što se dočepala slobode pričala je kako sanja da ima decu, ali sada je promenila mišljenje. Psihijatri veruju da ona ima mentalnu blokadu i da ne može da pusti i zaboravi prošlost.
