U njenu čast su nazivane ulice i škole, postala je ikona antifašističkog otpora, slavljena u pesmama. Imala je samo 23 godine kada je preminula od ozbiljnih povreda, bila je jaka hrabra i neukrotiva. U svom poslednjem činu hrabrosti, sama je uništila tri neprijateljska bunkera bombama. Međutim, danas se o njoj retko govori, i samo na nekoliko mesta još uvek se ceni njeno ime...
Nakon izbijanja ustanka u Bosanskoj krajini u julu 1941., aktivno je podržavala Narodnooslobodilački pokret, a već u septembru pridružila se SKOJ-u. Samo pola godine kasnije, postala je članica KPJ.
Njena neustrašiva želja za slobodom bila je uočljiva u svakom koraku, omiljena među mladima. Odmah po oslobođenju Drvara u julu 1942., imenovana je za političkog komesara čete u Prvoj krajiškoj omladinskoj radnoj brigadi, koja je bila angažovana u prikupljanju useva.
Njeno ratno angažovanje nastavljeno je prelaskom u Desetu krajišku brigadu formiranu u februaru 1943. godine, gde je obavljala dužnost bolničarke u Drugom bataljonu.
Učestvovala je u borbama oko Knina i Bosanskog Grahova, u Vrlici i Livnu, gde je upala u bunker i ubila trojicu ustaša. Pričalo se o njenoj hrabrosti, a ništa manje o njenoj brizi o ranjenima.
Bilo je po Mariju tih teških godina i tifusa, i ranjavanja, a ostalo je zabeleženo da je i u najvećoj muci pevala partizanske pesme i tako kuražila ne samo sebe već i saborce da istraju.
Polovlačenje Desete krajiške udarne brigade iz Dalmacije u Bosansku krajinu dešavalo se sredinom septembra 1943. godine. Njen Drugi i Treći bataljon su zajedno sa jednim bataljonom Drvarsko-petrovačkog partizanskog odreda, dobili zadatak da unište važno nemačko uporište na kosi Krmaruši, u blizini sela Prkosa kod Bosanskog Petrovca.
Branilo ga je 450 Nemaca i ustaša, koji su od naoružanja imali bateriju topova od 150 milimetra, preko 30 teških bacača…
Tada je na putu ka Prkosima Marija sa saborcima prošla kroz svoju Kamenicu i svratila je kući da se pozdravi sa roditeljima i najmlađim bratom. Bio je to poslednji put da se vide…
Napad je započeo oko 23 sata u noći 17. na 18. septembar. Za tri sata partizani su tri puta zauzimali neprijateljske položaje i tri puta se povlačili. Marijin vod bio je u središtu najžešćih borbi. Uspela je da zarobi četiri nemačka podoficira!
U trećem jurišu, Marija je bombama uništila tri bunkera i prišla topu oko koga su ležali mrtvi Nemci. Tada je eksplodirala minobacačka granata i razela joj stopalo desne noge.
Uspeli su da je odnesu u Vidovo Selo udaljeno 40 kilometara, odmah je primila tetanus, ali gangrena je već bila uhvatila nogu. Umrla je 23. septembra.
Samo nekoliko dana kasnije, 15. oktobra, proglašena je za narodnog heroja, a 1945. Branko Ćopić joj je posvetio pesmu “Marija na Prkosima”, koja je bila znana svim generacijama odraslim u SFRJ.
Ime Marije Bursać danas u Srbiji nose ulice u Novom Sadu i Beogradu, kao i jedna osnovna škola na Zvezdari.
Meštani sela Prkosi podigli su joj spomenik 2016. godine na visoravni Krmaruša, gde je smrtno ranjena.
Branko Ćopić je stihovima opjevao njen odlazak:
„Posljednje svitanje gledaju joj oči
i zadnja pjesma iz srca se toči:
Zapjeva o svome prvom Iljindanu,
kada je sveto breme ponijela,
poklonila mu mladost-ko draganu…“
