Peru je zemlja prelepe prirode i nasmejanih ljudi, a u sebi krije neverovatne priče o ljudi koji žive na veoma neobičan način. Posebno se po tome izdrava pleme Uru. Za njih ne postoji ni novac, no struja, pa čak ni kuća na kakvu smo navikli svi mi. Žive na plutajućim ostrvima, a prizor je neopisiv, kao da ste ušli u neki drugi svet. Do danas su očuvali tradicionalni način života, iako teže ka tome da svojoj deci omoguće bolje uslove za život.
Prema legendi, sebe smatraju najstarijim narodom na svetu, te da su nastali od mulja jezera Titikaka, u ono vreme kada ga je prvi put sunce obasjalo.
Na 3800 metara nadmorske visine, tik uz obalu prelepog jezera Titikaka (Lago Titicaca), nalazi se grad Puno. Uprkos predivnom okruženju, Puno predstavlja raskošnu kolekciju nedovršenih kuća, tako da je lakše pronaći iglu u plastu sena nego u Punu dovršenu kuću.
Izuzetak su samo dve lokacije u centru grada, Plaza de Armas i Kale Lima (Calle Lima), gde je u par stotina metara smeštena sva lepota Puna.
Na lokaciji Kale Lima nalaze se brojni restorani sa veoma ukusnom i jeftinom hranom, menjačnice gde možete po povoljnom i fer kursu razmeniti eure, dolare ili bilo koju konvertibilnu valutu, prodavnice koje nude izuzetno kvalitetna pletiva od alpake te veliki broj turističkih agencija koje će vam ponuditi aktivnosti za obilazak atrakcija na jezeru Titikaka. Grad Puno i nije baš dragulj Perua, ali ima svoje čari.
U samom gradu se susreću dve kulture, i to Kečua i Ajmara, tako da je Puno, uz Kusko (Cusco), jedini grad u Peruu gde se možete susresti s ovim narodima i njihovom kulturom. Pravo je uživanje gledati njihove žene sa cilindrima na glavi koji su obavezno manji za dva broja. Ovi šeširi služe samo kao dekoracija, nemaju nikakvu drugu svrhu, kao što kod nekih plemena u okolini Kuska štite lice i glavu od jakog sunca. Na ovim visinama sunce često sagori lice do te mere da nakon dužeg izlaganja postaje ugljenisano na obrazima i čelu.
Vrelo sunce i jezero Titikaka
Iako su dani prilično vreli, jer sunce od jutra do zalaska "krvavo" greje, tokom noći je prilično hladno, tako da ćete u hotelu obavezno dobiti dva ručno rađena jorgana, toliko teška da vam se prilikom ustajanja čini kao da vas je u snu neko prebio i treba vam najmanje pola sata da se oporavite od njihovog tereta.
Varljivo sunce je najopasnije za strance koji dođu u Puno i odu do nekog od obližnjih ostrva. Mnogi se raskomote kako bi se sunčali, ne razmišljajući o posledicama koje znaju biti katastrofalne. U Punu se na ovaj način proseku razboli do pet turista, što i nije mala brojka. Uz opekotine po licu i otvorenim delovima tela, moguće je dobiti i groznicu te će vam trebati najmanje pet dana za oporavak.
I pored ovih opasnosti, u Puno dolazi veliki broj turista. Glavni razlog je jezero Titikaka, a Puno je i usputna stanica za one koji žele da nastave put ka Boliviji. Ovde je veoma lako pribaviti bolivijsku vizu, a kompletna procedura traje samo dva sata, uz napomenu da je viza besplatna, podelio je svoje iskustvo Edin Krnić za "Nacionalnu Geografiju".
Na jezeru Titikaka nezaobilazna su dva lokaliteta: plutajuća ostrva Uros na kojima tradicionalno već 500 godina žive pripadnici plemena Kečua (Quechua) i ostrvo Takuila (Isla Taquilla) na kojem živi oko 3.500 pripadnika plemena Kečua i Ajmara (Aymara).
Kako su nastala čuvena plutajuća ostrva?
Sva ostrva su rađena po istom šablonu i veoma su mala. Nema ostrva većeg od 500m2, a mnoga od njih imaju površinu između 300 i 400m2. Početak života na ovim ostvima datira još pre 500 godina ili tačnije od dolaska Španaca na ove prostore.
Regija Puno je veoma bogata srebrom i dragim kamenjem, tako da su pripadnici plemena Kečua imali mnogo raznovrsnih predmeta od srebra. Zbog toga su ih Španci često napadali, kako bi im oteli srebro i nakit. Kako bi se spasli od invazije Španaca, počeli su da prave plutajuća ostrva od busenja koje formira trska u jezeru Titikaka. Pronašli su veoma jednostavan način da sagrade svoja ostrva. Kopljima su odvajali busenje veličine jednog do dva metra kvadratna, a nakon što odvoje busen, kao parče torte, on ispliva na površinu vode, jer koren nije vezan za dno jezera.
Jezero Titikaka je toliko duboko da je nemoguće da koren dostigne dužinu od preko 200 metara, kolika je dubina u ovom delu gde se nalaze ostrva Uros. Kada bi sakupili dovoljnu količinu, u svaki busen se zabadaju kolčevi koji izviru oko 25 cm iznad površine, vežu se kanapom kako bi se prilepili jedan uz drugi. Kada se ova faza posla obavi, ostrvo se napušta na mesec dana kako bi priroda učinila svoje. Naime, svaki busen je pun korenja koje će za to vreme ući u susedni, i prilepiti ga uz sebe tako čvrsto da će nakon mesec dana izgledati kao da je jedan nedeljiv komad ogromnog busena. Kada je završena i ova faza, svaki konop se skida sa kolčeva, a zatim se i kolčevi vade iz busenja.
Sledeća faza je da se preko busenja posluže unakrsno tri sloja papirusa koji samo ovde raste, čije srce je jestivo i veoma ukusno, a ujedno i lekovito. Ukoliko imate nesnosnu glavobolju, držanje ove biljke na čelu samo deset minuta će svaku glavobolju oterati u zaborav. Neverovatno, ali istinito.
Nakon što je trska posložena, na red dolazi postavljanje kuća koje su već bile na ostrvu pre nego je sagrađeno novo. Kuće su takođe napravljene od trske, a tako su male i lake da svaku mogu nositi dve odrasle osobe. Jedna kuća je ujedno i jedna prostorija, a veličina ovih kuća varira između četiri i šest kvadratnih metara.
Zanimljiv narod Uru
Postoji legenda da je narod Uru nastao u Amazoniji, ali da je migrirao na područje ostrva Titikaka u pretkolumbovsko doba, gde ih domaće stanovništvo nije dobro prihvatilo, te nisu mogli da nađu parče svoje zemlje. Zato su odlučili da naprave plutajuća ostrva od trske koja su mogla da se premeštaju radi bezdebnosti. Na taj način su izbegavali napad od strane neprijatelja. Velike porodice žive u slamenim kućicama.
Kuhinja je rezervisana samo za žene, dok se muškarci bave, ribolovom, lovom i održavanjem ostrva, a neka mogu da traju i do 45 godina. Na njima postoje osnovne škole, dok u srednje tinejdžeri moraju da idu u obližnji grad Puno.
Nedeljom odlaze čamcima na pijacu, kako bi zamenili svoje ulov - ribe i ptice za krompir i drugo povrće.
Romantični čamci, izgrađeni od trske i malo gume, su posebna atrakcija. Kada se muškarac i žena osame na njemu, on joj ubere trsku i pokloni joj koren kako bi se osvežila. Kod kuće ne mogu da imaju intimne odnose, jer ih ima puno i nemaju privatnost, zato idu u, kako oni to nazivaju, romantičnu vožnju, da bi vodili ljubav.
Šta jedu stanovnici ostrva?
Stanovnici ostrva jedu samo ribu i povrće, a za spremanje hrane koriste glinene posude, dok vatru lože na posebno napravljenim komadima gline veličine 50x100cm. Ljudi su se toliko prilagodili ovakvom načinu života da, kako sami kažu, ne bi umeli da funkcionišu na zemlji, niti razmišljaju o tome. Interesantno je još i da ne žele da svoje kćerke udaju van ovih sela, niti da žene svoje sinove devojkama koje nisu rođene i odrasle na nekom od 87 ostrva Uros.
Ribolov i prodaja ručno rađenih suvenira turistima su jedini prihod za skromne ljude sa ovih ostrva.
Ostrvo Takuila
Takuila se nalazi na 3.950 metara nadmorske visine, a struktura ostrva me je podsetila na Crnu Goru i neke njene predele. Krš i malo zemlje odlična su baza za krompir i kukuruz. Stanovnici su veoma vredni i neverovatno je da "dišu jednim plućima". Svi su veoma složni, a za sve se pita najstariji član zajednice. Prihodi od turista idu u jednu kasu, a taj novac koriste za razvoj sela i samog ostrva. Na ostrvu nema vojske, policije, niti jedne javne ustanove. Kažu da ovde nikada nije bilo nikakvih problema, niti bilo kakve vrste kriminala te, shodno tome, i ne žele da im organi vlasti remete mir u kome žive, što je i vlada Perua ispoštovala. Prilikom žetve i sađenja krompira rade svi, bez obzira ispred čijeg doma se radi. Posao je podeljen na muški i ženski, tako da muškarci kopaju rupe, a devojke i žene zatrpavaju seme u zemlju. Na Takuila ostrvu vlada verovanje da ploda neće biti ako je zasađen muškom rukom.
Kao i na ostrvima Uros, ni ovde se muškarci i devojke ne uzimaju sa narodima iz neke druge regije, već se brakovi sklapaju samo među stanovništom ostrva Takuila. Devojke se udaju već između 13 i 15 godina, dok su muškarci spremni za brak pre navršene dvadesete godine. Nakon venčanja mladenci moraju živeti kod roditelja najmanje četiri godine. Tek se nakon tog perioda mogu odvojiti i početi samostalan život sa najmanje dvoje ili čak četvoro dece koje su dobili dok su živeli kod mladoženjinih roditelja. Za egzistenciju im je dovoljno to što se bave poljoprivredom, stočarstvom i ribolovom.
Novac im i nije toliko bitan u životu jer ga i nemaju gde trošiti. Hrane imaju dovoljno, a garderobu sami proizvode i to od najfinije vune alpake i lame. Na svojoj odeći imaju samo tri boje: belu, crvenu i crnu u raznim kombinacijama. Na ostrvu nema struje, ali i bez nje ovde život ima pravi smisao.
