Priča o Dragi J. predstavlja duboko potresnu i izuzetno misterioznu sudbinu koja je tek 2007. godine postala poznata javnosti, iako je ovaj čovek rođen davne 1948. godine. Čitav njegov život bio je obavijen velom tajne i skrivanja od sveta, sve do tog ključnog trenutka kada je njegova sudbina ugledala svetlost dana.
Drago J. je proveo više od pola veka svog života zaključan u jednoj sobi, koja je bila opremljena rešetkama na prozorima. Ovaj izolovan život trajao je sve do 2007. godine, a ključna osoba koja je čuvala ovu tajnu bila je njegova majka, Veronika.
Šokantno je saznati da je njegova kuća strave bila smeštena na svega nekoliko metara udaljenosti od Belomanastirskog centra za socijalni rad. Ta blizina institucije koja bi inače trebala brinuti o ljudima u potrebi samo pojačava tugu i neshvatljivu prirodu ove priče.
Priča o Dragi potresla je Baranju i celu Hrvatsku pre 17 godina. Unutar zidova kuće u Belom Manastiru, ovaj nevidljivi čovek proveo je čitavih 59 godina svog života. Zvuči gotovo neverovatno da je u 21. veku, u blizini grada, neko mogao živeti potpuno izolovan od spoljnog sveta, i to tokom toliko godina.
Ono što je još začuđujuće jeste činjenica da su komšije s vremena na vreme primećivale siluetu muškarca uveče, ali nisu imale pojma o pravom identitetu te osobe. Niko od njih nije nikada imao priliku da vidi Dragu niti da sazna istinu o njegovom sudbini. Pričali su novinarima kako nikada nisu imali priliku da ga upoznaju, a cela situacija ih je ostavila zapanjenim i zbunjenim.
Priča o Dragu J. je jedna od onih koje nas podsećaju na duboke tajne i mračne strane ljudske sudbine. Ona budi pitanja o ljudskoj prirodi, odnosima u porodici i kako je moguće da neko živi decenijama u potpunoj izolaciji, skriven od očiju sveta.
Priča o nesrećnom čoveku čija sudbina ostaje skrivena od sveta, duboko je potresna i intrigantna. Naizgled običan, ali zapravo nepoznat mnogima, ovaj muškarac je živeo u senci, potpuno izolovan od spoljnog sveta, a samo članovi njegove porodice bili su svedoci njegovog postojanja.
Činilo se kao da je on samo duh, jer osim njegove majke i oca, niko drugi nije znao za njegovo postojanje. Niko nije čuo za njegove rođendane, školu, ili druženje s drugim ljudima. Čak ni komšije nisu znale da je on tamo. Njegovo postojanje bilo je obavijeno velom misterije, a on je ostajao nepoznat svetu, uživajući u osami i jednostavnim radostima života.
Kuća u kojoj je živeo ovaj čovek imala je svoju zagonetnost. Da biste došli do njega, morali ste proći kroz kuhinju, gde je boravila njegova majka Veronika, koja je bila ključna tačka povezivanja sa svetom. Vrata su tokom dana bila zaključana, otvarajući se samo uveče.
Majka Veronika bila je ključna osoba koja je održavala tajnu o ovom čoveku. Samo pod okriljem mraka bi ga puštala u kuhinju, i tada bi meštani mogli uhvatiti tek nagoveštaj njegove prisutnosti. Sedeo je tako da su mu mogli videti samo leđa, ostavljajući misterioznu senku nad njegovim identitetom.
Nakon smrti njegovog oca, jedina osoba koju je ovaj čovek video i čuo tokom poslednjih 20 godina bila je njegova majka. Nikakva komunikacija putem radija ili televizije nije bila deo njegovog svakodnevnog života. O njemu se malo znalo i, kao što je postalo jasno nakon smrti majke Veronike u februaru 2007. godine, njegova priča je postala poznata široj javnosti.
Sa saznanjem da je Drago bio najstariji sin, otvara se nova perspektiva na njegovu sudbinu. Još kao veoma mali, on se razboleo, što je roditelje navelo da ga zatvore u kuću iz srama. Vreme je prolazilo, a njegovo postojanje je postalo zaboravljeno, postao je tabu tema. Njegova majka Veronika, koja je čuvala ovu tajnu decenijama, nije smela da otkrije istinu.
Ova priča o čoveku koji je proveo svoj život u izolaciji, skriven od sveta, istovremeno budi saosećanje i znatiželju.
Šta se krije iza tajanstvenih zidova te kuće?
Kako je izgledao njegov svakodnevni život?
Zašto je bio zatvoren od sveta i društva?
Dragino ime poslednji put zvanično zabeleženo u dokumentima datira iz daleke 1978. godine, a taj trag je ostavila tadašnja invalidska komisija u Osijeku. U tim dokumentima, čini se, krije se potresna priča o njegovom životu. Sedmog marta te godine, komisija je zabeležila da je Dragin bio samo četvorogodišnji dečko kada je bio podvrgnut medicinskom lečenju.
Otpusna lista iz dečije klinike "Rebro" datira iz 1963. godine, što ukazuje na to da su se njegovi izazovi sa zdravljem pojavili veoma rano u njegovom životu. Na toj listi je stajala dijagnoza koja je bacila senku na njegovo detinjstvo - teži stepen mentalne retardacije. Ova dijagnoza je bila razlog zašto ga je majka krila od sveta. Ona se osećala stidljivo zbog Dragine bolesti, a društvo tog vremena nije bilo obazrivo prema osobama sa mentalnim izazovima.
Veronikin suprug, Ivan, bio je inženjer arhitekture i svoj radni vek posvetio je kao šef katastra u Belom Manastiru. Ovo je zvučalo kao uspešna karijera koja je doprinela njihovom porodičnom blagostanju. Veronika, kao Mađarica, često je koristila mađarski jezik u svakodnevnom životu. Ova jezička razlika postala je dominantna u njihovom domu, a tokom vremena se ispostavilo da Drago nije razumeo hrvatski jezik ili mu je majka tokom celog života govorila isključivo na mađarskom.
Drago je imao dva brata, Miroslava i Mirka. Miroslav je radio u Beogradu, što je ukazivalo na to da je porodica bila raštrkana po različitim gradovima. Mlađi brat, Mirko, sa svojom porodicom je živeo u Ludbregu. Međutim, interesantno je primetiti da su komšije imale neobično malo informacija o Dragini i Mirkinom odnosu. Pričalo se da su u prvim godinama braka Mirko i njegova supruga živeli u dvorištu kuće u kojoj su bili i Drago i njihova majka. Ova činjenica je izazivala znatiželju, jer Mirkova supruga nikada nije imala priliku da upozna Dragu.
Posredstvom Centra za socijalni rad, smešten je u hraniteljsku porodicu kod Valerije Morić u Kneževim Vinogradima.
Po rečima hraniteljke, Drago nije mogao da razume ni čitave rečenice, samo pojedine reči, poput dođi i sedi.
Prvih 10-ak dana kad je došao u porodicu, Drago je navlačio prekrivač preko glave kada neko uđe u njegovu sobu.
Nije dao da se presvuče niti opere. Vremenom je počeo da nosi pelene. Hraniteljka je pričala da je ponekad uhvati za ruku ili prisloni svoj dlan na njen obraz.
Iako je mogao da se kreće, godine zatočeništva učinile su svoje, pa je nerado ustajao iz kreveta. Hraniteljka mu je hranu donosila u sobu.
Da li su se Dragini roditelji njega sramili ili se pribojavali njegovog ponašanja pa su ga zato držali u zatočeništvu, tu su tajnu Dragini roditelji sa sobom odneli u grob.
Ovo su pitanja koja će ostati nerazjašnjena, ali će priča o njemu zauvek ostati u našim mislima kao podsetnik na složenost ljudskih sudbina i tajni koje se često skrivaju od očiju javnosti.
