Kineska verzija Pepeljuge
Kineska verzija Pepeljuge je priča o Je Šen, koja je vekovima ranije zaživela u dalekoj Kini tokom dinastije Tang (618-907. godine), danas je postala fascinantno svedočanstvo o moći narativa koji prelaze granice vremena i kulture. Zapad je dobio priliku da se upozna sa ovim inspirativnim prikazom hrabrosti i sudbine kroz pero Šarla Peroa 1697. godine, ali koreni ove priče duboko su usađeni u drevnoj kineskoj tradiciji.
Je Šen, devojka čija sudbina je postala simbol borbe i trijumfa, suočila se sa nepravdom i nehumanim postupanjem, karakterističnim za mnoge bajke. U kineskoj verziji, ona je bila žrtva svoje zle maćehe i njene surovo okrutne ćerke, koje su se ne samo ogrešile o nevine životinje već i ubile Je Šenine prijatelje. Kroz ovo tamno iskušenje, Je Šen je pokazala ne samo svoju čistotu i dobrotu, već i neverovatnu hrabrost i odlučnost da se suoči sa životnim nedaćama.
Njena sudbina se naglo menja kada se, usled čuda ili promene sreće, njeno srce poveže sa sudbinom kraljevske porodice. Ovaj preokret priče dodatno ističe klasični motiv uspona iz pepela i siromaštva do veličine i prestiža. Je Šen postaje simbol snage volje i istrajnosti, inspirišući generacije koje dolaze da veruju u vlastite mogućnosti i sanjaju veće snove, bez obzira na teškoće s kojima se suočavaju.
Kroz vekove, priča o Je Šen se prenosila usmenim predanjem i pisanjem, prilagođavajući se različitim vremenima i društvenim kontekstima. Njen put od siromaštva do bogatstva, od zlostavljanja do trijumfa, odražava univerzalne teme koje se tiču svakog pojedinca. Njena hrabrost da se odupre nepravdi i njena sposobnost da se izdigne iznad teškoća postale su inspiracija za one koji se suočavaju sa izazovima koje nameće život.
Danas, priča o Je Šen i dalje živi i inspiriše širom sveta. Njena univerzalna poruka o nadi, istrajnosti i ljubavi prema pravdi nastavlja da povezuje ljude različitih kultura i pozadina. Kroz svoje brojne interpretacije i verzije, priča o Je Šen podseća nas na snagu priča kao sredstva za prenošenje vrednosti, pouka i inspiracije kroz generacije, dok istovremeno svedoči o dubokoj povezanosti ljudskog duha koje prevazilazi vreme i prostor.
Srpska verzija Vukove Pepeljuge
Srpsku verziju bajke o Pepeljugi zabeležio je Vuk Stefanović Karadžić 1853. u Beču, kao srpsku narodnu umotvorinu, delimično se oslanjajući na prvobitne verzije. U njegovoj varijanti glavna junakinja zove se Mara, ne ide na bal i ne nosi cipelice, već u papučama nedeljom odlazi na liturgiju u crkvu. Najviše vremena provodi pored vatre i pepela, pa je tako prozvana Pepeljuga. Njena nesreća počinje u trenutku kad joj je u jamu, uz koju je prela, upalo vreteno, zbog čega joj se majka pretvorila u kravu. Zla maćeha naređuje da se krava zakolje i na prevaru da devojci da jede njeno meso. Nakon spoznaje da je prevarena, Mara se veoma rastuži, ali joj pomoć pružaju kravine čarobne kosti. Svi motivi u Vukovoj verziji nisu slučajni. Nastala je u siromašnoj patrijarhalnoj sredini, pa je razumljivo što devojka nosi papuče. Liturgija je bila jedna od retkih prilika u kojima je srpska devojka mogla svečano da se obuče, a na kraju maćeha je Maru od princa sakrila pod korito. Razotkrio ju je petao kada je skočio i glasno zakukurikao. U skladu s narodnim verovanjima, upravo ova domaća životinja najavljuje dan i prestanak delovanja zlih sila. Dobre vile koje pomažu Pepeljugi zamenjuje majka pretvorena u kravu, a i kad je zakolju, Pepeljuga odlazi na njen grob kad god joj je teško. Inače, u srpskom folkloru obeležje groba voljenih osoba označava mesto spasenja onih koji ostaju da žive. Jasna poruka Vukove verzije ove bajke puna je narodne tradicije, biblijskih, srpskih i narodnih mitova, sa jasnom porukom da dobri ljudi uvek budu nagrađeni.
Koreni u staroj Grčkoj
Pre svih pomenutih verzija, zabeleženo je i to da je u spisima grčkog filozofa i geografa Strabona (63 g. p. n. e. - 24 g.), Diznijeva princeza zaista živela u jugoistočnoj Trakiji oko petstote godine pre naše ere. Zvala se Rodopida i bila je izuzetne lepote. Kada je kao robinja prodata robovlasniku Karaksosu, završila je u Egiptu, gde se isticala lepotom i belom puti. Zadivljen lepotom Grkinje, Karaksos joj je poklonio staklene cipelice.
Umesto maćehe i polusestara, zavidele su joj ostale robinje, a ulogu princa ovde ima faraon Amazis. Kada ju je ugledao na jednoj svečanosti u Memfisu, poželeo je da se oženi njom. Kako posle svečanosti nije mogao da je pronađe, naredio je Horusu, bogu kraljevske vlasti, da je nađe. Pretvoren u orla, Horus je odleteo do devojke i uspeo da joj uzme jednu staklenu cipelicu. Potom su faraonove sluge isprobavale cipelicu na svakoj ženskoj nozi u kraljevstvu i Rodopida je pronađena. Kao faraonova žena, lepa Grkinja postala je uzor svim Pepeljugama koje su se širom planete kasnijih vekova poudavale za prinčeve.
