Svake subote ujutru, dok je sunce izlazilo iznad crvenog peska i vedrog neba Finiksa, Majkl Rouan je prolazio kroz kapije groblja Grinvud Hil sa buketom belih ljiljana. To je radio tačno dve godine - sedamsto trideset dana - ponavljajući iste korake, iste molitve, postavljajući ista pitanja na koja nikada nije odgovoreno.
Bol koja ga je promenila iz korena
Nekada je bio jedan od najenergičnijih preduzetnika u Arizoni, vlasnik lanca skladišta „Rovan Saplajs“ koji se protezao od Finiksa do Tusona. Sada se kretao kao čovek dvostruko stariji od sebe – leđa pogrbljena, ramena teška, oči tupe od bola koji nikada nije nestajao.
Uvek se zaustavljao na istom mestu:
Dva identična mermerna nadgrobna spomenika sa zlatnim slovima: Ava Rovan i Lili Rouan.
Voljene ćerke.
Izgubio obe naslednica kada su imale po 6 godina
Majkl bi klekao, obrisao mermer istom krpom koju je uvek nosio sa sobom, pažljivo rasporedio ljiljane, a zatim seo na kamenu klupu pored njihovih grobova.
„Zdravo, devojčice moje“, šapnuo bi svaki put. „Tata je ovde.“
Pričao je sa njima o svemu - o vremenu, sećanjima koja je svakodnevno ponavljao u glavi, stvarima koje je želeo da promeni. Razgovor je bio jedini način da se izbori sa tugom koja ga je sve više gušila.
Imao je mnoge planove pre tragedije
Pre tragedije, Majklov život je bio bučan, živahan i pun planova. Njegove ćerke su bile identične bliznakinje sa kovrdžavom kestenjastom kosom i toplim medeno smeđim očima. One su bile vatra u njegovim grudima, razlog zbog kojeg je tako naporno radio.
Njegov brak sa Hanom Merser se postepeno raspadao — svađe, distanca, različiti prioriteti. Nakon razvoda, ona je uzela devojčice i naglo se preselila iz njihove udobne kuće u Skotsdejlu u trošnu iznajmljenu kuću na obodu Albukerkija, u Novom Meksiku. Rekla je da želi „mirniji kraj“.
Majkl je sumnjao u to, ali sve dok je mogao da viđa svoje ćerke četiri dana u nedelji, nije insistirao.
A onda je u utorak u 3:14 ujutru zazvonio njegov telefon. Policijski službenik Novog Meksika prijavio je ozbiljnu nesreću na autoputu. Automobil se nekoliko puta prevrnuo, zapalio se, a identifikacija je odgovarala Hani i dvoje dece.
Majkl je vozio ne sećajući se puta.
Na stanici su mu rekli isto: tela nisu vizuelno identifikovana, samo „stvari“ i „dokumenti“.
Bio je previše šokiran da bi se raspravljao. Organizovao je takvu sahranu da je delovala groteskno.
Beli kovčezi su bili premali. Bilo je toliko cveća, ljudi su plakali svuda. I sahranio je svoje ćerke, verujući da više nikada neće čuti njihove glasove.
Nepoznata devojčica mu otkrila nezamislivu istinu
Dve godine kasnije, jedne mirne subote kao i svake druge, Majkl briše prašinu sa nadgrobnih spomenika kada čuje plašljiv glas iza sebe:
„Gospodine... izvinite... gospodine?“
Naglo se okreće, iritiran prekidom.
Sitna devojčica stoji pred njim, mršava, u izbledeloj odeći, sa raspadajućim cipelama, nervozno prekrštenih ruku.
„Šta je?“ pita on, oštrije nego što je nameravao.
Ona se trgla, ali nije pobegla, kako je kasnije opisivao.
„Moram ti nešto reći. Radi se o... ovim devojkama.“
Majkl se namrštio, zbunjen i iznerviran. „Šta je sa njima?“ Devojka je progutala knedlu. „One nisu… nisu ovde. Žive u mojoj ulici.“
„Šta si upravo rekla?“, šokirano je upitao drhtavim glaskom dok mu se vilica tresla.
„Znam im imena. Čujem ženu kako ih doziva. Dve devojke, liče jedna na drugu, kovrdžave kose, otprilike ove visine. Žive u plavoj kući u mom bloku.“
Majklovo srce je počelo tako glasno da lupa.
„Da li se šališ sa mnom?“ zaurlao je.
„Ne, gospodine!“ Suze su joj ispunile oči. „Moja majka je bolesna. Ne treba mi novac. Kunem se da ne lažem. To stalno vidim.“
Hteo je da pobegne, ubeđivajući da sigurno laže, ali njene oči - nepokolebljive, uplašene, iskrene - nisu mu to dozvolile.
Izvadio je novčanik.
"Koliko?"
„Dvadeset dolara“, šapnula je. „Za mamine lekove.“
Dao joj je stotinu.
„Ako me dovedeš k njima i kažeš istinu, daću ti još hiljadu.“
„Ne lažem“, promrmljala je. „Videćeš.“
Plava kuća koja je skrivala istinu dve godine
Vodila ga je kroz grad, dajući mu uputstva sa zadnjeg sedišta njegovog crnog terenca. Što su se približavali, to mu je bilo teže da diše.
Evo ga. Mala, ispucala kuća sa oronulom plavom farbom, iskrivljenom ogradom i dvorištem punim korova i starih plastičnih igračaka. Odeća je visila na žici da se suši. Neko je tamo živeo.
Kolena su mu drhtala dok se penjao uz stepenice. Pokucao je i začuli su se koraci. Vrata su se blago otvorila, pričvršćena lancem. Iza njih je stajala Hana, njegova bivša žena, bleda, drhtava, živa.
Majklov dah je nestao. Otvorio je vrata. Hana je koraknula unazad.
U mračnoj dnevnoj sobi, dve devojčice su sedele na izlizanoj sofi, zbijene jedna uz drugu sa široko otvorenim, uplašenim očima.
Majkl je pao na kolena kad ih je ugledao.
Zvuk koji je izlazio iz njegovih grudi nije bio ljudski - pola plač, pola smeh, pola nešto slomljeno što je prebrzo ponovo spajano.
„Tata?“ šapnula je Ava.
Ali nisu se pomerile prema njemu.
„Šta si uradila?“ upita Majkl svoju bivšu ženu kada je konačno progovorio.
Hana je drhtala, nesposobna da ga pogleda u oči.
Njeno objašnjenje se pojavljivalo u fragmentima - porodični dugovi, opasni ljudi, pretnje od kojih nije znala kako da pobegne. Neko joj je ponudio pomoć da nestane. Neko sa vezama u sistemu.
„To je bio jedini način da ih zaštitim“, jecala je. „Nisam znala šta drugo da uradim.“
„Inscenirao si lažnu nesreću?“ prošaputao je Majkl. „Falsifikovana dokumenta? Da me pustiš da zakopavam prazne kovčege i razgovaram sa mermerom dve godine?“
Hana je pokrila lice rukama.
„Mislio sam da ih tako spasavam.“
Majkl je pokazao na uplašene blizance.
"Ovo nije spasenje. Ovo je uništenje."
Devojčice su tiho plakale. Nije mogao to da podnese. Okrenuo se i izašao na ulicu, otežano dišući.
Devojčica Medi, čekala je pored ograde, čvrsto držeći novac koji joj je dao.
„Nisi lagala“, rekao je Majkl promuklim glasom.
Izvukao je svu svoju gotovinu - pet hiljada dolara - i dao joj je.
„Sve si promenila“, rekao je tiho. „Hvala ti.“
Majkl se vratio unutra, smiren ali čvrst.
„Odlazimo“, rekao je. „Devojke idu danas sa mnom.“
Odmah uzeo ćerke
Hana se spustila na pod. „Majkl, molim te…“
„Ne. Izgubila si pravo da odlučuješ o bilo čemu.“
Ava i Lili su se držale dok im je pomagao da sakupe oskudnu odeću. Nisu se opirale, ali nisu ni žurile prema njemu.
Odvezao ih je kući u Severni Finiks, u vilu koja je bila prazna dve godine. Kada su blizanci ušli u kuću, ona je ponovo oživela, kao da su zidovi odahnuli posle duge tišine.
Pokazao im je njihovu staru sobu, sačuvanu tačno onakvu kakva je bila.
Dva mala kreveta. Ogroman plišani medved. Polica za knjige puna priča koje je jednom čitao naglas.
Ava je dodirnula jastuk kao da je san.
„Sećam se toga“, šapnula je.
Novi život
Iste večeri, Majkl je pozvao svog brata, Danijela. Omdah je stigao zapanjen, uplakan, preplavljen radošću i nevericom. Zajedno su naručili picu i pokušali da kuću ponovo učine „normalnom“.
Sledećeg jutra, Majkl je kontaktirao jednu od vodećih dečjih psihologa u državi, dr Harper Linford, smirenu, pronicljivu ženu koja se sastajala sa devojčicama tri puta nedeljno.
„Biće sporo“, upozorila je Majkla. „Učili su ih da te se plaše. Odgajani su da veruju da te više nema. Trebaće ti strpljenja — više nego što misliš.“
Klimnuo je glavom.
„Uradiću sve.“
Prvi meseci su bili ispunjeni neuspesima - noćnim morama, suzama, besom, zbunjenošću. Ponekad bi se Lili budila vrišteći za majkom. Ponekad bi Ava optuživala Majkla da ih „razdvaja“.
Nikada nije podigao glas. Postepeno su zidovi među njima pucali.
Biranje pravde bez uništavanja dece
Majkl je angažovao advokata Daltona Hejla da vodi pravnu bitku. Dalton je otkrio sve - plaćanja, falsifikovane zapise, internu korupciju. Majkl je mogao da zatvori Hanu godinama.
Ali kada je došao taj trenutak, oklevao je.
„Šta će ovo uraditi mojim ćerkama?“, tiho je upitao.
Dalton je razumeo. Tako su postigli dogovor:
Hana se trajno odrekla starateljstva i svih roditeljskih prava. Zauzvrat, Majkl neće podići tužbu. Drhtavim rukama je potpisala dokument.
Devojčice su se vratile u školu, stekle prijatelje i ponovo otkrile svoje detinjstvo. Majkl je prilagodio svoj radni raspored kako bi bio kod kuće svako jutro i popodne. Danijel je postao stalno prisutan, „zabavni ujak“ sa nežnim srcem i neprestanim grickalicama. Školski pribor
Majkl se takođe pobrinuo da Medi i njena bolesna majka dobiju pomoć - plaćene medicinske račune, stabilan smeštaj i školovanje. Dugovao im je sve - svoj novi život, sreću, apsolutno sve.
Prošla je jedna godina. Zatim još jedna. Ava se pridružila odbojkaškom timu. Lili se prijavila na časove crtanja. Uveče su ponovo tražili od Majkla da im čita pre spavanja, baš kao i pre nego što se sve raspalo. Jedne večeri, dok ih je stavljao u krevet, Ava ga je pogledala.
"Tata, hvala ti što nikada nisi odustala. Da si prestao da ideš na groblje... Medi te ne bi videla.“
Majkl je progutao knedlu.
„Nikada ne bih mogao da odustanem od vas“, šapnuo je.
Devojke su ga zagrlile, obe istovremeno.
Godinama kasnije, jedne mirne subote, Majkl je gledao kako se Ava i Lili prskaju u bazenu u dvorištu, smejući se, žive i zdrave.
Shvatio je da se više ne seća groblja onako kako ga se nekada sećao.
Ljiljani, mermerni nadgrobni spomenici, tišina — sve je to izgledalo kao uspomene iz nekog drugog života.
