Slavni Beograđanin, Milutin Bojić, čije ime je odzvanja kroz vekove, proveo je svoje osnovnoškolske dane u uglednoj instituciji "Vuk Karadžić", smeštenoj u samom srcu prestonice.
Milutin Bojić, mladić koji potiče iz skromne, radničke porodice, svoj put ka znanju je gradio u atmosferi posvećenosti poslu, koja je bila prisutna u njegovom okruženju. Ovaj kontekst je samo doprineo njegovom sjajnom akademskom uspehu, što se ogledalo kroz izvanredne školske rezultate. U stvari, bio je toliko izuzetan učenik da mu je omogućeno da preskoči maturu, jer je već pokazao svoju duboku intelektualnu zrelost.
"RATNE 1912. I 1913. GODINE NA DVADESETOGODIŠNJEG MLADIĆA PALE SU ZNAČAJNO, I KAO ČINJENICA I KAO VIZIJA IZ KNJIGA STAROSTAVNIH… ON POČINJE OSEĆATI DUH PROŠLOSTI. NJEGOVA DUŠA I VIDI I SLIKA FRESKE TE ČUDNE ISTORIJSKE POVORKE NAŠE PUNE JUNAKA I BORACA KOJI U CRKVI STOJE, I KADE IH, I ZVONA NAD NJIMA BRUJE… U BOJIĆU JE POTRES VEKOVA. USTAJE U NJEMU ROD, ZEMLJA, ZAPOČINJE SAN I SLUTNJA EPOPEJE: SPREMA SE NOVA LIRIKA, LIRIKA EPSKA, BEZLIČNA, SVETO BOLNA… ", Napisala je tada Isidora Sekulić.
Kroz sve ove aspekte, priča o Milutinu Bojiću postaje više od pukih činjenica. To je priča o talentu koji je procvetao uprkos izazovima, o intelektualcu čija su istraživanja obogatile njegovo vreme, i o čoveku čija je duboka osećajnost ostavila traga kako u književnosti, tako i u sećanju onih koji su ga poznavali.
Poznato je da naši prostori nisu imali mnogo mira, te je uskoro počeo i Veliki rat. Bojić se pridružio srpskoj vojsci. Nalazio se u sastavu telegrafske jedinice, a pri dolasku na Krfjedno vreme je proveo u Obaveštajnoj službi Vrhovne komande.
Tu je opevao patnje i stradanja našeg naroda kroz tragično povlačenje preko Albanije. Na isti potresan način ovekovečio je i jezivu viziju Plave grobnice kod Vida, ostrva smrti.
Na putu ka Solunu, Bojić se razboleo i to teško, kao i mnogi Srbi koji su gladni, bosi i smrznuti tumarali Balkanom.
Kao svedok “bola i ponosa” - strašnih stradanja, žrtvovanja i masovnog umiranja na ostrvu Vido, Milutin Bojić je napisao svoju najpoznatiju pesmu “Plava grobnica” koju je, zajedno sa još 33 pesme nastale na Krfu i u Solunu, objavio 1917. u zbirci “Pesme boja i ponosa”.
Umoran, istrošen i iscrpljen, pesnik je u Solunu pao u postelju. “Srpska kuća” na Krfu danas čuva jedno Bojićevo pismo koje je napisao devojci Radmili u Beograd i koje najbolje svedoči o njegovom stanju:
"TEŠKO SAM OBOLEO. SVET OKO MENE NE ZNA DA MORAM U POSTELJU. USTAĆU, SUTRA, SAMO ZATO DA NAĐEM NEKOGA KOME ĆU DATI OVO PISMO. I DUŠA MI JE BOLESNA. I PONOS. UMORNI SU KAO I TELO. DA... JA DOBRO VIDIM SVOJ KRAJ. NEMA MI ŽIVOTA MOŽDA JOŠ NI GODINU DANA. NIŠTA ME NE VESELI. ČINI MI SE DA NIKAD NEĆU VIDETI SVOJU ZEMLJU. NI TEBE. OSTAĆU OVDE DALEKO OD SVEGA. POKOPAN IZNAD ČEMPRESA. ZABORAVLJEN OD SVIH KAO OVI MUČENICI KOJE SAVEZNIČKIM LAĐAMA, MRTVE, PREDAJU PUČINI I MORSKOJ DUBINI... MOLIM TE, NE PIŠI I NE GOVORI NIKOME O OVOME. GRLIM TE, GRLIM DRAGA, MADA MI SMRT KUCA NA VRATA."
Milutin Bojić se mučio mesecima. Preminuo je 8. novembra 1917. u Solunu u bolnici "Prestolonaslednika Aleksandra" od tuberkuloze i zapaljenja pluća. Sahranjen je na vojnom groblju na Zejtinliku među hiljadama ratnika koje je toliko voleo i poštovao i koje su njegovi stihovi odneli u večnost.
Milutin Bojić mučio se godinu i po dana. Lečio se i u Nici, a kada je poverovao da se izlečio, tražio je da ga vrate u Solun, znajući da vojska sprema proboj fronta. Želeo je da bude deo te bitke. Nažalost, nesrećni mladić nije dočekao proboj Solunskog fronta. Zbog tuberkuloze i zapaljenja pluća smešten je u Vojnu bolnicu u Solunu.
Preminuo je u novembru 1917, sa samo 25 godina. Sahranjen je pored ratnih drugova, na Zejtinliku, a njegovi posmrtni ostaci preneti su u Beograd krajem leta 1922. godine, u porodičnu grobnicu na Novom groblju.
Milutin Bojić je veliki pesnik koji je skončao veoma rano, umro je u 25. godini života, ali živi kroz svoje pesme
