U srcu pitoresknog sela Debrc, kojem pripada opština Vladimirci, postoji priča o gospođi Desanki Lukić, koja živi sama i vrlo je usamljena, dok njen jedini saputnik u mraku ostaje plamen sveće. U ovom mirnom raju, tišinu tek povremeno razbija ritmično otkucavanje starinskog sata, dok klasične harmonije muzike iz transistorskog radio-aparata zrače diskretnošću. Susjedi su odsutni, a prva dostupna prodavnica se gubi kilometrima daleko.
Gospođa Desanka Lukić, okružena samoćom, svoju svakodnevicu provodi kao vazduh što joj izmiče kroz prste. Jedini svetli trenuci dolaze iz plamena svijeće, prijatelja u tami, dok u pustoši noći razaznaje samo otkucaje starinskog sata i melodične valere klasične muzike, koja dopire iz tranzistora na baterijski pogon. Njena bliža okolina nestaje u daljini, a jedinoća je njena nezaobilazna saputnica.
"Mrak je moja mora, noćna mora. Stvarno mi je teško. Evo, ovako kad zalaju kerovi, ja ne smem da izađem, kako da izađem kad ne znam šta me čeka tamo. To mi je najteže. Kad je dan onda je lakše, vidim sve i bavim se svojim biljkama dokle mogu i nalazim neku utehu u tome. Niko me ne čuje ni da plačem, niko me ne vidi i tako ja provedem dan. Kad počne da pada mrak, kad treba da uđem u kuću i kad treba da legnem, onda mi je najteže. Baš mi je teško, a valjda će i to da prođe", s izvesnom tugom u očima deli gospođa Lukić za emisiju "Eksploziv".
Kaže da je u životu i na nogama održava samo rad. Tokom dana, pažljivo obrađuje svoj mali rajski vrt, neguje krastavce i paradajz, pruža pažnju svojim vernim psima, i prinosi svoju doprinos unoseći drva.
"Ova svakodnevna aktivnost mi pruža veće zadovoljstvo nego da besposleno sedeći promatram dane. Kopaću dok ne osetim umor, pronalazeći u tom procesu svojevrstan ispunjenje. Sve je podređeno mom zdravlju, jer od zdravlja zavisi moja radna energija", sa izvesnom setom objašnjava Desanka.
U ovom zabačenom kraju, komšija nema ni u blizini, dok se prva dostupna prodavnica nalazi nekoliko kilometara udaljenosti. Četiri godine unazad, gospođa Lukić je ostala sama, nakon što je njen životni saputnik, suprug, preminuo. Ona se sada seća kako je sa suprugom prolazila kroz dane, bez trunke straha.
" Život u mraku je nešto što ne bih nikome poželela. Stvarno je strašno. Dok je suprug bio živ, nisam imala strah. Znam da je tu i psihički sam bila rasterećena, nisam bolovala već se bavila svojim obavezama. Kako je on umro i kada sam posle sahrane došla ovde i ostala sama, drala sam se na sav glas. Ja ne smem u kuću, sve mislim sad će neko da me udari po leđima, glavi, uhvatila me neka panika i evo već četvrta godina. Najteže su mi padale napuštene kuće, kako su svi otišli, samo sam ja ostala. Dolaze životinje, leti ima zmija", deli svoje duboko iskustvo gospođa Lukić.
Gordi problem sa električnom energijom je godinama unazad pokušavala rešiti sa svojim suprugom, ali bez vidljivog uspeha. Bezbroj puta su postavljali isto pitanje i dobijali isti odgovor:
"Nedostaju nam neophodni uslovi, planiramo izgradnju transformatorske stanice. No, troškovi transformatora su izuzetno visoki, a opštinska blagajna ne dozvoljava luksuz", otkriva sa dozom rezignacije Desanka.
Mučan život
Baka Desanku život nikada nije mazio. Iako sada, u starosti, živi usamljena i pod svetlom sveće, priseća se još mučnijeg detinjstva. Ona je ratno siroče, dete Kozare. Dve godine je provela ispod zemlje, kako bi izbegla Jasenovac, a spasla je strina koja je čuvala u naručju.
"Ja sam bila stalno na krilu moje strine. Ona me je uvek držala pored sebe i uvek joj je bila jedna ruka spremna, ako se nešto dogodi, ako vrisnem da ne bi odali gde smo, da mi je stavi na usta. Naravno, tamo je bilo zima i teško. Jedino smo imali testije za vodu, bile su male sa pipkom, tu su dečica pila vodu i imali smo velike za odrasle. Od hrane je bila samo proja, tako da su nama korice davali", priča baka Desanka.
Otac i tri brata, od kojih je najmlađi imao samo 15 godina, streljani su u Jasenovcu.
- Kad smo izašli iz zemunica i krenuli svako svojoj kući, strina me je nosila. Kad smo došli do kuće, tek je onda nastao pakao. Nigde nikog, takva tišina, meni je bilo najteže, nema mi ni oca ni braće. Počela sam da vrištim, nema nigde ničeg, kuća rasturena - govori Desanka i odmah nastavlja da opisuje sledeći bolan događaj:
"U toku te noći, sve tri smo zaspale, na zemlji na nekoj krpici. Opio nas vazduh, jer tamo nije bilo vazduha, samo zemlja, memla, vlaga i hladnoća, nismo mogli da spavamo tamo. Zaspale smo i do jutra se nismo budile, a u toku noći je strina preminula, tako da je to bio zadnji šok, stvarno, nije se moglo izdržati".
Ipak, Desanka je srećna što je živa i ima samo jedan san - da upali svetlo posle 42 godine.
