Istorija Srbije često je puna priča koje više liče na mitologiju, nego na stvarnost. Ipak, za neke se može reći da su istinite i pored svedočanstava koja izgledaju zaista nemoguće. Takvu epizodu, predstavlja priča o ostrvu Ada Kale i vojvodi Milenku.
Ada Kale je nekadašnje ostrvo i naselje na Dunavu, blizu Kladova, na rumunskoj strani granice. Bilo je dugo 1750, a široko 500 metara, a nestalo je pre više od 40 godina. Iako ga je voda progutala kada je izgrađena hidroelektrana Đerdap, ostrvo Ada Kale je i više nego prisutno u istorijskim zapisima.
Stari Rimljani su prvi na ovom ostrvu postavili utvrđenje, a na njihovim temeljima građena su druga, pa je ono gotovo uvek služilo u vojne svrhe. Ada Kale je bila izrazito strateški važna, jer je kontrola nad ostvom omogućavala kontrolu plovidbe kroz Đerdap.
Na njemu je 25. jula 1804. za vreme Prvog srpskog ustanka, potera predvođena Milenkom Stojkovićem, uhvatila i pogubila četvoricu beogradskih dahija Aganliju, Kučuk Aliju, Mula Jusufa i Fočić Mehmed-agu.
Ono što je usledilo više liči na mit, nego na istorijsku stvarnost.
Kada je leta 1804. godine, u vreme misije Bećir paše, doneta odluka da se pogube turske dahije, zbog čije je okrutne vladavine i došlo do nezadovoljstva u narodu, Milenko Stojković je određen od strane srpske i turske vlasti, od koje su se dahije odmetnule, da izvrši presudu.
Sa družinom od 27 odabranih momaka i 10 momaka koje je odredio Redžep-aga, komandant ostrva Ada Kale, Stojković se uputio ka ostrvu na kojem su se dahije sakrile.
Prerušen, tokom noći, Stojković je otišao kod Redžepovog strica Ibrahima i predao mu pismeno naređenje Bećir-paše i Redžepovo pismo, u kojima je objašnjava zašto je došao i ko ga šalje. Preplašeni Ibrahim mu je otkrio u kojoj su se kući dahije sakrile i iste noći, između 25. i 26. jula, Milenko ih je napao.
Borba je navodno trajala osam sati bez prekida. Kada su dahije likvidirane i njihove glave, osim Aganlijine koja je prilikom pranja ispuštena u Dunav, donete u Beograd, najpre su predate Redžep-agi, adakalskom komandantu.
Milenko Stojković je tada utvrdio svoju reputaciju neustrašivog junaka, što je i u kasnijim bitkama potvrdio - navodno nijednu bitku nije izgubio, ređao je samo pobede.
Veliki vojnički uspeh Milenko Stojković je doživeo u bici na Ivankovcu, nakon čega je buna protiv dahija prerasla u opšti narodni ustanak protiv turske vladavine.
Prvih dana januara 1806. godine Milenko je sa ustanicima prodro u Negotinsku krajinu i zauzeo utvrđeni Poreč na Dunavu, a naredne godine, vodeći teške borbe na Štubiku i borbe na Malajnici, stvarao je uslove da se Rusi 17/18. juna prebace na desnu obalu Dunava, piše Newsweek.rs.
Bitka za izbavljenje je trajala tri nedelje. Dolazak Karađorđa sa pojačanjima omogućio je da se oslobode opkoljeni Srbi na Štubiku. Posle toga, Milenko Stojković je zajedno sa voždom Karađorđem na Velikom ostrvu dočekao ruskog komandanta Mihaela Isajeva. Tu je Karađorđe proglasio Stojkovića za vojvodu.
LEGENDA O HAREMU
Kada je osvojio tursko utvrđenje u Ramu, na obali Dunava, Milenko je iz harema komandanta grada zarobio nekoliko žena i ustanovio sopstveni harem. Sve žene je, pre toga, preveo u pravoslavnu veru.
Posle poraza Turaka u Beogradu 1807. godine, mnoge žene su ostale udovice, a deca siročad. Veliki broj njih živeo je na beogradskim ulicama, proseći za opstanak. Srbi su ovim ljudima organizovali prevoz lađama natrag u Tursku, međutim vojvoda Milenko je lađe sačekao u Poreču na obali Dunava, gde je imao svoje utvrđenje.
Među putnicima je izabrao najlepše devojke i žene, kojima je “dopunio” svoj harem. Negde u to vreme umrla je njegova zakonita žena koja je živela u Kličevcu, pa se on ponovo oženio udovicom krajinskog obor-kneza, Milenom.
Turkinje iz harema su ga služile i dvorile, a često ih je vodio sa sobom i na putovanja.
Prema legendi, kada bi se neke “zasitio”, nalazio joj je muža među svojim slugama ili vojnicima i davao joj miraz. Istovremeno, navodno je srpskim nerotkinjama poklanjao decu koju su neke od žena “dovele sa sobom u harem”.
Zapisi iz tog vremena beleže da je ukupan broj žena u njegovom haremu iznosio oko 42.
SUKOB SA KARAĐORĐEM
Ipak, Milenkovi slavni dani nisu dugo trajali, pošto se posle odbrane Deligrada samo dve godine kasnije, posvađao sa Karađorđem, nakon čega je lišen komande ustaničkom vojskom.
Do 1811. godine, jaz između njih dvojice se dalje produbio jer se Stojković zalagao za ograničenje voždove vrhovne vlasti i decentralizaciju uprave. Stojković je došao u direktan sukob i sa Karađorđem i sa starešinama, a kada je odbio da prihvati dužnost Popečitelja inostranih dela, to ga je koštalo progonstva iz Srbije.
Sukob sa Karađorđem bio je razlog da Milenko pobegne preko svog voljenog Dunava koji mu je doneo toliko slave. Pre nego što je napustio Srbuju, raspustio je harem, ne dozvolivši da bilo koju od žena snađe neizvesna sudbina.
Navodno je svakoj dao slobodu i dovoljno novca da sama izabere kakav će život voditi. Stojković je otišao u Rusiju, gde je penzionisan u činu pukovnika. Prema nekim pisanim dokumentima Vuka Karadžića, Milenko Stojković je umro u jednoj varošici na Krimu na obali Crnog mora 1831. godine.
Oko 140 godina kasnije, nestalo je i ostrvo Ada Kale, koje je vojvodu Milenka Stojkovića prvi put upisalo u istoriju.
