Godine 1971. general Idi Amin je zbacio izabranu vladu Miltona Obotea i proglasio se predsednikom Ugande, pokrenuvši nemilosrdni osmogodišnji režim u komjem je masakrirano oko 300.000 civila. Njegovo proterivanje svih indijskih i pakistanskih državljana 1972. godine — zajedno sa povećanjem vojnih izdataka — dovelo je do ekonomskog pada zemlje, čiji je uticaj trajao decenijama.
Bio je jedan od najbrutalnijih diktatora kakvog istorija ne pamti. Za njega se uglavnom vezuju razne kontrovezne i bizarni nagoni koji se uglavnom prepisuju životinjskim vrstama.
Godine 1979. njegova vladavina terora je okončana kada su ugandski izgnanici i Tanzanijci preuzeli kontrolu nad glavnim gradom Kampalom, prisiljavajući Amina da pobegne. Nikada priveden pravdi za svoje gnusne zločine, Amin je proveo ostatak svog života u Saudijskoj Arabiji.
Odrastanje u provinciji
Idi Amin rođen je 1923. u blizini Koboka, u provinciji Zapadni Nil današnje Republike Ugande. Napušten od oca u ranoj mladosti, odgajala ga je majka, travar i gatar. Amin je bio pripadnik etničke grupe Kakva, malog islamskog plemena koje se nastanilo u regionu.
Iako je važio za veštog vojnika, Amin je stekao reputaciju okrutnog čoveka. Ipak, napredovao je kroz činove, dostigavši majora pre nego što je konačno postao efendija, najviši mogući čin za Crnog Afrikanca koji je služio u britanskoj vojsci. Amin je takođe bio uspešan sportista, držao je titulu šampiona Ugande u poluteškoj kategoriji od 1951. do 1960. godine.
Nasilni početak
Kako se Uganda približavala nezavisnosti, Aminov bliski saradnik Apolo Milton Obote, vođa Narodnog kongresa Ugande (UPC), postavljen je za glavnog ministra, a potom i za premijera. Obote je Amina, jednog od samo dvojice visokorangiranih Afrikanaca u KAR-u, postavio za prvog poručnika ugandske vojske. Poslan na sever da suzbije krađu stoke, Amin je počinio takve zločine da je britanska vlada zahtevala da bude krivično gonjen. Umesto toga, Obote je dogovorio da dobije dalju vojnu obuku u Velikoj Britaniji.
Brutalna vladavina
Tokom vladavine Idija Amina, Uganda je postala zemlja u kojoj se na najbestidniji način krše ljudska prava i sprovodi politička represija. Amin se sa političkim protivnicima obračunavao na najbrutalniji mogući način, a sprovođeno je i etničko čišćenje neviđenih razmera.
U svojoj surovosti, najviše je zastranio prilikom sprovođenja smrtnih kazni koje su često obavljane u njegovom prisustvu. Mnogobrojni osuđenici su završavali život u čeljustima krokodila, na ostrvu na kojem je rado boravio.
Uživao u mučenju ljudi
Savremenici i svedoci tih potresnih prizora su kasnije govorili da ga je oduševljavao zvuk pucanja ljudskih kostiju prilikom ugriza krvoločnih životinja. Ipak, to nije bio kraj ludilu koje je trajalo punih osam godina.
Po sopstvenom priznanju, Idi Amin je jeo i ljudsko meso ali, kako kaže, "samo pod prinudom". Mnogi borci za prava čoveka, verovali su da je Amin bio kanibal sa predumišljajem.
– Jeo sam ljudsko meso. Vrlo je slano, slanije i od leopardovog – jednom je objasnio.
Neke od egzekucija je prenosio na državnoj televizijiji, ali su se daleko šokantniji događaji odigravali u rezidenciji feldmaršala hadžije doktora Idija Amina. Pored krvoločnih rituala, Amin je imao niz patoloških seksualnih sklonosti koje su van domašaja mašte zdravog čoveka.
Kada je kao oficir bio uhvaćen sa dve žene u vojnom šatoru, nadređenima je govorio da mu je jedna supruga, a druga starija sestra.
Željan se*sa uveo je poligamiju
Svojom se*sualnom potentnošću se rado hvalio, a u skladu sa sopstvenim verovanjem, dnevno je zbog toga jeo i do 40 pomorandži. Kada je stupio na vlast, ukinuo je državni zakon po kome su stanovnici Ugande isključivo sklapali monogamni brak i uveo poligamiju na velika vrata svojih predsedničkih odaja.
Kada bi mu se neka žena svidela, bez mnogo promišljanja bi je obavezao na se*sualne odnose. Na svirep način je ubijao članove njihovih porodica ili zakonite muževe. Ukoliko bi mu se i tada neka od njih usprotivila, usledila bi stravična kazna – skrnavljenje genitalija.
Amin je u toku svog političkog uspona i vladavine imao nekoliko žena, a životi svake od njih, zapečaćeni su jezivim traumama. Spekuliše se da je iza sebe ostavio oko četrdesetoro dece. Samo dvoje je uspelo da oseti čari lagodnog života.
Političke ulizice su ga savetovale da uvek bude okružen decom kako bi u kritičnim trenucima mogao da izbegne atentat. Kada bi dete napunilo 12 godina, usledila bi selidba u neku od provincija Ugande. Broj ljubavnica je nepoznat, a zvanično je bio oženjen sa 5 žena.
Postoje brojne kontroverze vezane za smrt jedne od njegovih žena. Na kraju je glavni optuženi bio Amin, jer je navodno ostala trudna sa drugim muškarcem. Pre nego što je obavila tajni abortus u prestoničkoj bolnici, Aminovi ljudi su uleteli na čelu sa njim, ubili doktore i medicinske sestre. Zatim je odvedena u predsedničku palatu gde je u prisustvu mnogobrojnih službenika i oficira, izmasakrirana sekirama. Telo je potom ponovo spojio i okačio da visi, kao primer svakome ko bi razočarao velikog vođu.
Smrt
16. avgusta 2003. Amin je umro u Džedi u Saudijskoj Arabiji. Kao uzrok smrti navedeno je višestruko zatajenje organa. Iako je vlada Ugande najavila da bi njegovo telo moglo da bude sahranjeno u Ugandi, brzo je sahranjen u Saudijskoj Arabiji. Aminu nikada nije suđeno za grubo kršenje ljudskih prava.
