Jegor Stroganov je bio vioski oficir u carskoj Rusiji, a živeo je za svoju jedinu ćerku Jekaterinu. Krajem XVIII pojavio se niotkuda u Crnoj Gori u manastiru Praskvica kod Miločera, zamolivši da ostane tu i ćuti do kraja života. Tek na samrti je otkrio ko je i šta ga je navelo da dođe u tako daleku zemlju i pronađe utehu u kamenu.
Kako je dospeo u Crnu Goru?
Jegor je svoju ćerku štitio od svega i svih, nije dozvoljavao da je bilo ko povredio, posebno kada je video da su njena osećanja ugrožena. Bio je spreman na sve, samo da ona bude dobro.
Naime, prelepa Jekatarina je bila mnogo zaljubljena u jednog ruskog carskog kapetana, sa kojim je planirala da osnuje i porodicu. Ali, Jegor je saznao za lošu nameru nesuđenog zeta i momentalno ga izazvao na dvoboj. Po ondašnjim pravilima, prvi je pucao prevrtljivi kapetan koji je tom prilikom teško ranio u ruku Stroganova. Ali, zdrava desna ruka Jegorova nije promašila, smrtno je pogodila kapetana.
Iako je Jegor dugo pokušavao da izleči ranjenu ruku, nije uspela da zaceli, te je morao da ide na anputaciju. Po povrati sa operacije i oporavka u bolnici, kod kuće nije zateko ćerku.
Punih sedam godina ju je tražio svuda po Rusiji, a kada je izgubio i poslednju nadu da će išta saznati o njoj, pritusnut velikom mukom i nevoljom stigao je u Praskvicu, gde je starom igumanu Savu Ljubiši rekao da da je Rus i da hoće da ostane i radi u manastiru. Naglasio mu je da samo želi mir i da ćuti, ne otkrivši razlog njegovog dolaska.
Pošto se smestio u zasebnu manastirsku sobu, Jegor je sebi odredio zadatak, koji se sastojao u tome da kamenim putem poveže morsku obalu sa selom Čelobrdo, koje nadvisuje Sv. Stefan i manastir Praskvicu. Naoružan gvozdenom voljom, jednom rukom je godinama krčio bespuće. Starim carigradskim maljem razbijao je sivi i ljuti primorski krš, slagao kamenje, zidajući stepenike i podzide. I tako je, malo pomalo, nastajao kameni i strmeni put, nazvan po njemu Jegorov put.
Onda je u Praskvicu, u smiraj jednog letnjeg dana, pristigao još jedan Rus, mladi monah Jelisej, o kome se – takođe – ništa nije znalo. Ovom Jelisejevom dolasku u manastir prisustvovao je i stari isposnik Jegor. Kada je ugledao starca, tek pristiglom mladom kaluđeru su oči zasuzile, ali to niko od prisutnih nije zapazio. On će kasnije danima setnim pogledom ispraćati oronulog Jegora kako odlazi na posao neumornog graditelja puta.
Nakon četiri godine mladi Jelisej se teško razboleo, počeo naglo da vene i nestaje. Kada je uvidio da mu se neumitno približava kraj, zatražio je da mu zapale sveću i u njegovu ćeliju dovedu starca Jegora, a ostale monahe je zamolio da ih ostave same, piše Montenegrina.
I tako, dok je sedeo i posmatrao kako se gasi jedan mladi život, stari Jegor je najednom sav pretrnuo. U utuljenom Jelisejevom pogledu prepoznao je tako dragi lik svoje kćerke jedinice i ljubimice, zbog koje se svojevremeno – ne našavši je u Rusiji – otisnuo u dalek i nepoznat svet, da tihuje tu pored mora i da gradnjom puta bar privremeno potisne svoju muku života.
Čvrsto stegnuvši kćerkinu iznemoglu ruku, starac Jegor je gorko zaplakao nad svojom sudbinom. Nedugo zatim, njegova mezimica Jekaterina je izdahnula. Istog dana je i sahranjena, a kaluđeri su se dugo snebivali kada su u liku preminulog Jeliseja, koga su zavoleli, spoznali mladu i lepu devojku. Zavetovali su se da će ovu tajnu čuvati kao svetinju.
Slomljen i izmučen svim onim što mu se u životu neprijatno događalo, već uveliko oronuli starac, nastavio je da kleše kameni put. Radio je još godinu, dve, sve dok na Čelobrdu nije postavio i poslednji kameni stepenik. Posao, u koji je utkano desetak godina teškog i strpljivog rada, bio je konačno završen. Jegorovim putem Miločer je povezan sa Čelobrdom. Bilo je to negde pred sam dolazak Napoleonove vojske u ove krajeve (1808. godine).
Uskoro potom, starac Jegor se zatvorio u svojoj ćeliji. Obuzele su ga tamne i mračne misli. Počeo je da kopni. Predosećajući skoru smrt ispovedio se kaluđeru koji je brinuo o bolesnom Jeliseju, odnosno o njegovoj – kako se na kraju ispostavilo – kćerki jedinici Jekaterini. Ispričao je tada kaluđeru da je bio visoki carski oficir Rusije... Ubrzo nakon ispovijedanja, stari Jegor Stroganov se na onaj svet pridružio svojoj kćerki ljubimici.
Sahranjen je u porti manastira Praskvica, gde i dan danas stoji ploča na njegovom grobu. Na kraju puta stoji kamena ploča iz 1971. godine kojom seljani zahvaljuju kaluđeru Jegoru Stroganovu na njegovom pregalačkom radu. A vremenske prilike su ih oblikovale tokom više od 200 godina, tako da same po sebi predstavljaju atrakciju, koja privlači sve brojnije turiste iz Rusije, kako zbog prelepog pogleda koji se sa njih pruža na crnogorsko primorije, tako i zbog autentične priče koju simbolišu.
