Milioni ljudi koji su pogledali film “Kad jaganjci utihnu“, reditelja Džonatanma Demea s Džodi Foster i Entonijem Hopkinsom u glavnim ulogama, verovatno nisu ni znali da je glavni lik, Hanibal Lektor, inspirisan stvarnim likom. I to ubicom koji je još uvek živ.
Ali, kao i u mnogim drugim prilikama, stvarnost je čudnija od fikcije. Pravi Lekter je Robert Modsli(69), koji se smatra najopasnijim zatvorenikom u Velikoj Britaniji!
Kao i protagonista filma, živeo je 43 godine u zatvoru Vejkfild, izolovan u neprobojnom staklenom kavezu, dimenzija 5,5 x 4,5 metara, jedinstvenom u svetu. Jedino prirodno svetlo koje dobija je za vreme dok mora da izađe napolje zbog obaveznih vežbi, ali ne održava kontakt ni s jednim zatvorenikom, već samo sa šest stražara koji ga čuvaju.
Jedini nameštaj u njegovoj ćeliji su sto i stolica, oba od komprimiranog kartona, a wc i umivaonik čvrsto su pričvršćeni za pod. Modslijev krevet je betonski kamen, a vrata su narpavljena od čvrstog čelika, otvaraju se unutar kaveza unutar ćelije. Kavez je okružen debelim prozirnim akrilnim pločama i ima mali otvor na dnu kroz koji čuvari prenose njegove obroke.
Rođen je u Tokstetu (Liverpul) u junu 1953. godine i svoje rane godine proveo je u katoličkom sirotištu s trojicom svoje braće. Njegova majka bila je zavisna od kokaina, a otac je imao problema s alkoholom. Godinama ih je otac izlagao fizičkom zlostavljanju. Modsli je prošao najgore jer je često stajao u odbranu njegove braće, što bi razljutilo njegovog oca pa bi ga strože kažnjavao.
Znao je da bude zatvoren u sobi na šest meseci, a jedina poseta bila je kada bi otac ulazio u sobu da ga premlati.
"Gotovo svaki dan smo bili izloženi zlostavljanju. Gotovo uvek su nas tukli i slali u našu sobu", objasnio je jednom prilikom, rekavši da je "ono čega se najviše sećam su batine. Jednom sam bio zaključan u svojoj sobi na šest meseci. Moj otac je samo otvorio vrata da me udari. Mislim da je to radio između četiri i šest puta dnevno. Jednom mi je slomio vazdušnu pušku na leđima".
Sa 16 godina prebačen je kod staratelja u London, što je bio period u kojem je počeo da koketira s kokainom i marihuanom. Kako bi platio drogu, počeo je da se prostituiše. Nakon nekoliko pokušaja samoubistva, bio je prisiljen da potraži psihološku pomoć. Lekarima je rekao da je čuo glasove koji su mu govorili da ubije svoje roditelje. Takođe je priznao da je tokom detinjstva bio seksualno zlostavljan.
Kasnije je otišao toliko daleko da je rekao da, "da sam ubio svoje roditelje 1970. godine", nijedna druga osoba ne bi umrla. Njegove žrtve bile su ubice i pedofili. Ubijao je samo kriminalce, hladnokrvno i brutalno, do tada neviđeno.
Njegov prvi zločin i jedini zločin koji je počinio izvan zatvora bio je u dobi od 21 godine. Pedofil po imenu Džon Farel kontaktirao ga je radi seksa. Farrel mu je pokazao neke fotografije dece koju je zlostavljao i tako oslobodio Modslijev bes koji ga je vrlo nasilno zadavio. Osuđen je na doživotnu robiju, a stručnjaci su, zbog strašnih psihičkih problema, preporučili da nikada ne bude pušten na slobodu.
To je bio zločin koji bi ga doveo psihijatrijsku bolnicu Broadmur. Tu je počinio svoj drugi monstruozni zločin. Godine 1977. dogovorio se s drugim zatvorenikom i uspeli su zatvoriti Dejvida Česmana, osuđenog za pedofiliju, u njegovu ćeliju. Mučili su ga do smrti devet sati.
Ovaj zločin je bio razlog zbog kojeg je prebačen u Vejkfild gde su bili smešteni najopasniji zatvorenici u zemlji. Ali to ga nije sprečilo te je 1978. počinio još dva ubistva. Prvi od njih bio je Salni Darvud, osuđen za mučenje svoje žene. Pozvao ga je u ćeliju i nasmrt izbo nožem.
Kasnije je pozvao još nekoliko zatvorenika, ali niko nije prihvatio. Zato je krenuo u lov na drugu žrtvu i uspeo da satera u ćošak Bila Robertsa, zatvorenog zbog silovanja sedmogodišnje devojčice. Modsli ga je ubio tako što mu je zabio oštru viljušku u uho i mozak. Službenici su svedočili da je pojeo mozak svoje žrtve.
To nikada nije dokazano, ali od tada će Moldsli biti poznat kao "Hanibal, kanibal". Kada je Modsli bio siguran da je Roberts mrtav, mirno je prišao zatvorskom čuvaru i rekao mu da će večeras biti dvoje manje za večeru i da na sledeća ubistva neće dugo čekati.
Nakon ovih zločina pronašli su način da ga spreče da više ikome naudi i izgradili izolacionu ćeliju od neprobojnog stakla u podrumu zatvora. Ćelija je nazvana "staklenim kavezom" jer je bila vrlo slična zatvoru u kojem je držan filmski Hanibal Lekter.
Godine 2000. zatražio je skraćenje roka u kojem treba biti u izolaciji, ali je odbijen. Kako bi bolje podneo samoću, zatražio je dopuštenje da igra društvene igre sa čuvarima ili da mu daju papagaja. Takođe je rekao da će mu, ako ga uskrate, dati kapsulu cijanida da mu okonča život. Svoj 64. rođendan proveo je uživajući u igrici "Call of Duty".
U jednom intervjuu je rekao:
"Ne nadam se više ničemu. Nijedan službenik me ne zanima i brinu se samo da se, kad otvore vrata, što pre vratim u ćeliju. Mislim da bi policajac mogao da zastane i da malo popriča, ali to nikad ne uradi. Ovo je kao da se vraćam u detinjstvo, u sobu u kojoj sam bio zaključan šest meseci i to me proganja.”
