Dan 28. marta 1975. godine crnim je slovima upisan u istoriju grada Rijeke. Toga kobnog petka, riječko porodilište se iz mesta velike radosti premestilo u carstvo smrti: u tragediji koja se dogodila u cik zore, kao posledica ljudske nepažnje i na ovim prostorima bolno uobičajenih mera štednje, na stravičan način je skončalo 25 beba. Za ondašnju vlast, krivac je pronađen ekspresno, onde gde to neće naneti štetu ugledu zemlje, a potom je čitava priča sklonjena pod tepih. Za roditelje nesrećne novorođenčadi, bio je to početak velike patnje!
Dan kada je život stao
Riječani tu godinu ne pamte po ostvarenom progresu, niti po svojim svakodnevnim radostima, dramama i intrigama. Pamte je po tragediji koja je u jednom trenutku paralizovala život njihovog grada, na šokantan način raspršivši kolotečinu te zavivši brojne porodice u crno.
NE PROPUSTITE
Dan kad je život stao
Kako je tama obavijala u zagrljaj Kliničku bolnicu “Dr. Zdravko Kučić”, veliko sivo zdanje smešteno u naselju Sušak, aktivnosti na njenim hodnicima postupno su jenjavale. Naročito mirno bilo je u sobi pored sobe za rađanje na drugom spratu, gde su bezbrižno spavale nežne dečje glavice. Iza ponoći, toga 28. marta, niko od osoblja onde nije stalno boravio – tek je dežurna medicinska sestra, u intervalima od tri sata, donosila decu majkama, smeštenim u odvojenim prostorijama, kako bi ih podojile. Nakon što bi novopečene mame s ljubavlju obavile tu dužnost, umorna sestra vraćala je bebe u njihove krevetiće, a potom se, oko dva i po ujutro, povukla u sobu za odmor, čekajući sledeće dojenje. Dve babice i čistačica već su bile prilegle, a pretpostavlja se da je i sestru ubrzo svladao san. Prvi kamenčić mozaika strave time je bio postavljen.
Nedugo nakon toga, tišinu bolnice narušilo je tiho pucketanje. Medicinska sestra i čistačica reagovale su tek nakon nekog vremena, kad se – oko tri sata ujutro – začuo snažan tresak. Vatra, isprva slaba, u tom se trenutku razmahala toliko da je progorela prozorsku traku, usled čega je pala roleta, a potom i ventilacijska cev. Žene su, zajedno s dežurnim lekarima, pokušale da uđu u dečju sobu, no gusti dim i paklena vrućina zadržali su ih s druge strane staklenih vrata, na sigurnom. Nažalost, pomoć za bebe zarobljene u ognjenoj zamci nije stigla u tom trenutku. Bolnica, naime, nije imala direktnu telefonsku liniju, pa je jedna sestra morala otrčati do portirnice, i tražiti od portira da pozove vatrogasce. Poziv je, pokazat će se kasnije, upućen u 3 sata i 15 minuta, a vatrogasna ekipa je stigla u 3.23.
U trenutku kad su ti hrabri i odlučni muškarci ušli u vatrom zahvaćenu prostoriju, za većinu mališana, koji u njoj boravili gotovo sat vremena, bilo je već prekasno. Od dvadeset osam beba, preživele su samo tri – dva dečaka, koji su se izvukli s lakšim povredama, te devojčica koja je u požaru zadobila teške povrede lica i ruku.
NE PROPUSTITE
Sablasna tišina
Jedan od prvih koji su pozvani na mesto nesreće bio je dr. Danko Pavešić (1931. – 2020.). U razgovoru za “Novi list” 2015. godine, čuveni riječki ginekolog prisetio se užasa kojem je svedočio pre četiri decenije, nakon što ga je u gluvo doba noći probudila telefonska zvonjava. Dežurni lekar naložio mu je da hitno dođe na kliniku, a kad je tamo stigao, jedva je prepoznao zgradu u kojoj je radio – zbog požara je nestalo struje a sve je mirisalo na zgarište. “Bolje da ne opisujem kako je to sve izgledalo… Kad sam došao u porodilište, u dečjoj sobi, iz koje je inače uvek dopirao plač, vladala je tišina… I mrak”, prisetio se doktora, kojem je koleginica rekla samo jedno: “Nemate se čemu nadati”. Da se nije radilo o preterivanju, shvatio je kad je ugledao decu. Nepomična, crnih lica, ležala su u krevetićima iz kojih nikada više neće ustati.
Sablasna tišina nije dugo potrajala. “Na mesto događaja počeli su dolaziti policajci, tužioci, obavljala su se ispitivanja… Budući da je tadašnji šef Ginekolgije, profesor Perović, imao gripu i bio na bolovanju, a njegova zamenica je upravo prešla u Dom zdravlja, ja sam bio treći najstariji doktor te sam, kao takav, odrađivao ispitivanja i istrage koje su usledile. Ni danas, kad se prisetim tog događaja, ne mogu se nositi se reakcijama majki koje su u požaru izgubile decu. Naime, kolega Bosnar i ja nakon požara smo im morali saopštiti što se dogodilo s njihovom decom. Impresionirala me dostojanstvena tišina žena koje su izgubile decu, to prihvatanje najgorih vesti s mnogo razumevanja. Verujem da smo kolega Bosnar i ja izgledali izvan sebe u toj situaciji – bilo je čak majki koje su naposletku tešile nas”, ispričao je, dodajući kako ga mučna sećanja nikada nisu prestala proganjati. “Onaj ko ne pamti 28. mart 1975. godine u Rijeci ili nije iz grada ili nema duše”, zaključio je potresnu ispovest.
Još teže je čitati svedočanstvo Riječanke Zlate Petešić, žene koja se u razgovoru za “Večernji list” prisetila kobna Velikog petka… Dana u kojem je izgubila sve. Među poginulom decom bila je, naime, i njena ćerka. “Moju malenu Jadranku samo sam jednom podojila i izgubila je u stravičnoj nesreći. Bila je velika beba, teška 4.060 grama, dugačka čak 55 centimetara, divna, zdrava beba. Bila sam joj majka samo jedan dan”, ispričala je nesrećna žena.
Privedite “krivca”!
Nadležnima nije trebalo dugo da utvrde uzrok tragedije. Za nju je, pokazalo se, bila kriva neispravna električna zidna grejalica. Jedna od beba u sobi je, naime, primala kiseonik, a iznad njene glave nalazila se infracrvena grejalica. Na njoj je došlo do kratkog spoja, što je rezultiralo taljenjem metala i padanjem užarenih čestica na krevetić s mališanom. Posteljinu, penasti sunđer madraca i plastične pregrade kreveta zahvatila je vatra, koja se neslućenom brzinom rasplamsala kad je otopila plastičnu cev s kiseonikom. To dete bilo je jedino čiji je život uzela vatra. Ostala su se ugušila dimom koji je, zbog sagorevanja plastike, sadržavao i užareni PVC.
Kako je moguće da se takav jeftin, potencijalno opasan uređaj nalazio iznad bebine glave? U već spomenutom intervjuu, dr. Pavešić je to objasnio restrikcijama, uobičajenim za ono doba. “Tada se zbog štednje bolnica nije grejala noću. Budući da se radilo o tek rođenim bebama, a bio je mart s još uvek prilično hladnim noćima, noću se improvizovalo s grejanjem u dečijoj sobi”, ispričao je.
Vest je odjeknula poput bombe, kako u Jugoslaviji tako i u svetu. “Smrt na pragu života”, vrištala je naslovnica “Novog lista”. U Rijeci je proglašen dan žalosti. Novinari iz brojnih zemalja pohrlili su u grad, kako bi izveštavali o jezivoj nesreći. Jedno vreme, čitav svet je saosećao s nesretnim majkama – telegram saučešća poslao je i tadašnji papa Pavao VI. A onda, nakon samo nekoliko nedelja, tragedija se prestala spominjati u domaćim medijima, kao da se nikad nije ni dogodila.
Vlasti su, dakako, morale pronaći krivca, pa su ga – u liku dvadesetogodišnje medicinske sestre optužene za nemar – i pronašle. Radilo se o umornoj dežurnoj sestri koja je, kako je zaključeno, zaspala nakon što je vratila bebe u krevetiće nakon dojenja, ostavivši ih bez nadzora. Breme javne osude, kao i vlastite savesti, za sirotu devojku pokazalo se toliko teškim da je završila na psihijatriji. Sankcionisan je i tadašnji šefu Ginekologije, već spomenuti profesor Perović: bilo mu je zabranjeno ponovno da se kandiduje na to mesto, pa ga je zamenio kolega Danko Pavešić. Nakon toga, napisi o požaru su utihnuli. Napokon, nije bilo oportuno da se unedogled razglaba o možebitnim propustima s viših instancija; da neko nedajbože postavi pitanje zašto se u bolnicu ulagalo toliko malo da nije imala ni grejanja noću. Kao i u mnogim drugim neugodnim situacijama, odgovornost sistema nikada nije dovođenja u pitanje.
Neposredno nakon tragedije, nijedna trudnica nije htela doneti novi život na tome prokletom mestu – sve odreda odlazile su u drugo riječko porodilište. Tri dana nakon požara, kad je zgrada koliko-toliko popravljena, jedna mlada žena ipak je onde rodila. Nakon toga, stvari su se postupno vraćale u rutinu… Za sve, osim za stradale i njihove porodice.
