Dva čoveka, ozbiljno bolesna delili su bolničku sobu. Jedan čovek morao je da sedi na krevetu svakog dana sat vremena kako bi pokušao da prazni tečnost iz pluća. Njegov krevet bio je pored prozora. Drugi čovek morao je da leži sve vreme. Zbližili su se pričom o životu, porodici, detinjstvu, poslu…
Svakog popodneva, kada je čovek pored prozora sedeo, opisivao je svom cimeru šta vidi kroz prozor. Čovek koji je stalno morao da leži počeo je da živi za te trenutke kada je njegov svet bio obogaćen svim opisima stvari koje se dešavaju napolju, a koje njegove oči nisu mogle da vide.
Kroz prozor se video park sa predivnim jezerom. Labudovi su plivali u jezeru dok su se deca igrala pored vode. Parovi su šetali držeći se za ruke. Cveće u parku je bilo predivno, a u daljini se video i grad. Dok je čovek pored prozora opisivao sve detalje, drugi čovek bi zatvorio oči i uživao u scenama. Jednog popodneva čovek pored prozora opisao je paradu koja je prolazila pored bolnice. Iako nisu mogli da čuju zvukove mogli su da zamisle radost.
Trebaće vam minut ili dva da ovo pročitate, ali se nadamo da će vas inspirisati da promenite način razmišljanja i poglede na život.
