Jedna od najpoznatjih spisateljica Elizabet Gilbert, čije je jedno od najpoznatijih dela "Jedi, moli, voli", nas sajtu Opre Vinfri podelila je sa publikom jednu važnu scenu iz njenog detinjstva. U teih nekoliko dana njena majka je maestralno odigrala ulogu roditelja, a Elizabet neku drugu ulogu u jednoj školskoj predstavi. Tada je od svoje majke naučila 5 važnih lekcija koje je sačuvala za ceo život, piše Sensa.
"Kada sam išla u treći razred, morali smo pripremiti školsku predstavu po imenu "Štand sa limunadom". U predstavi se radilo, naravno, o štandu sa limunadom. U glavnim ulogama bile su tri devojčice koje su dugo vremena čekale da neko kupi limunadu. Iako vam ovo može zvučati kao avangardna produkcija Samuela Becketta, zapravo je bila reč o jednoj od onih generičkih predstava napisanih za treće razrede, pri čemu svih 25 učenika u razredu dobiju barem jednu rečenicu. Osim tri glavne glumice koje su celu predstavu na bini i celo vreme nešto govore.
Nije da se hvalim, ali bila sam jedna od najuspešnijih glumica u trećem razredu. Sestra i ja smo već režirale desetak predstava kod kuće u dnevnom boravku, a ja sam imala tako snažan glas da su me čuli u čitavoj prostoriji, pa i dalje. Stoga uopšte nisam sumnjala da sam prvi izbor za jednu od glavnih uloga. Ali šoubiznis je okrutan pa nisam dobila ulogu jedne od tri devojčica koje će stajati za štandom sa limunadom. Ja sam dobila ulogu gospođe Filds – jedinog odraslog lika u predstavi. Ovo je možda imalo smisla našoj učiteljici, budući da sam bila 25 centimetara viša od ostale dece u razredu, ali to je bila jedna od najmanjih uloga u predstavi. Moj lik, gospođa Filds, imala je samo dve rečenice u predstavi.
Jesam li bila ljuta? Ne, bila sam slomljena. U svojoj sam tuzi učinila nešto toliko nesmotreno da još uvek ne mogu verovati da sam to učinila – prišla sam učiteljici i rekla joj ružne reči i da me ne interesuje njena predstava. Zatim sam odustala od predstave i plakala idućih sedam sati bez prestanka. Ovde na red dolazi moja majka. Ovakvi trenuci neizdržive tuge, pravi su test za roditelje. Moja majka nije bila svetica ni oličenje kreposti; bila je obična žena koje je, poput mnogih majki, davala sve od sebe za dobrobit dece, ponekad se spoticala, a ponekad uspevala. Ali u ovom trenutku mog života, zaista je trijumfovala.
Počeću sa onime što nije učinila: Nije otišla u direktorovu kancelariju i zahtevala da njena ćerka dobije bolju ulogu, niti mi je čestitala na odustajanju od predstave rečima: "Bravo! Ko šiša učiteljicu!" Nikada nije rekla da nisam zaslužila ulogu, niti je dopustila da moj neuspeh hrani njene nesigurnosti, strepeći da je njeno dete (a samim time i ona), gubitnica. I naravno, nikada joj nije palo na pamet da kaže: "Trgni se, srećo, loše stvari se događaju. Sad će ti mama otvoriti pivo."
Učinila je ovo; sastavila je neverovatan program od nekoliko koraka koji će mi pomoći da se oporavim. Prva na redu bila je samoća. Ja sam plakala, ona me tešila. Ali, kada je reč o dečijoj tuzi, a i odrasloj, samoća je delotvorna samo određeno vreme. Zato mi je majka naposletku obrisala suze i upitala me: "Zar ne želiš učestvovati u predstavi, dušo?" Jesam, želela sam! Ali, htela sam igrati ulogu jedne od tri prodavačice limunade. To ili ništa!
Mama se, naravno, složila sa mnom. Ali s obzirom na to da ne mogu glumiti prodavačicu limunade, neću li se osećati izostavljeno ako ću biti jedino dete koje ne učestvuje u predstavi? Nisam o tome razmišljala. Nisam uopšte razmišljala kako bih se osećala gledajući svu ostalu decu da uživaju u predstavi, samo ja ne. "Ponekad su najmanje uloge najznačajnije", rekla mi je mama. "Šta kada bi dala sve od sebe da tvoja uloga gospođe Filds bude vredna pamćenja?"
Kada mi je majka izložila svoj mudar plan, gotovo sam mogla osetiti kako mi se suze sa obraza povlače nazad u oči. "Ali najpre se moraš izviniti učiteljici što si je nazvala kozom i ponizno tražiti nazad ulogu u predstavi", dodala je. Posramljeno sam pristala. Idućeg sam se jutra, iako prilično nervozna, izvinila učiteljici. Ostala je iznenađena i bez ikakva problema me primila nazad. Kao da se uopšte nije sećala drame koju sam joj pripremila. (To me naučilo još jednu važnu životnu lekciju: Niko zapravo ne obraća toliku pažnju na naše lične probleme.)
Tokom narednih mesec dana, mama je davala sve od sebe da mi pomogne da ulogu gospođe Filds učinim nezaboravnom. Barem sam se ja tako osećala. Sada kada se prisećam tog perioda, svesna sam da je imala i pametnija posla od moje predstave. Morala je, na primer, voditi porodičnu farmu, savesno obavljati posao medicinske sestre, odgajati drugu ćerku i negovati brak. Ali ja ništa od toga nisam primetila jer joj je nekako uspelo da se tih četiri nedelje osećam kao da ne postoji ništa važnije od dve rečenice koje smo neprestano uvežbavale, kao da pripremam ulogu Ofelije u Šekspirovoj predstavi.
Eksperimentisale smo sa različitim naglascima, načinima hoda, stavovima. Najbolje od svega, u trgovini sa polovnim stvarima, pronašle smo savršen kostim na ulogu gospođe Filds – kričavo ružičastu balsku haljinu sa velikim štiklama, torbicom i velikim šeširom. (To će biti prilično upečatljivo s obzirom na to da nijedno dete u predstavi neće biti u kostimu.)
Došao je taj dan, premijera predstave. Dvoranu su ispunili neraspoloženi roditelji koji su samo čekali da njihovo dijete izgovori svoju rečenicu. Kada sam se pojavila na pozornici, samopouzdana (i odevena) poput transvestita, osetila sam da se publika trgnula. Zasenila sam sve učenike, ponosno prošetala do štanda sa limunadom i dramatično rekla: "Mogu li dobiti ovseni keksić i čašu limunade?" (Sve sam izrekla snažnim južnjačkim naglaskom kojeg se mama setila u zadnji čas.)
Publikom se orio smeh. Još uvek duboko zadubljena u ulogu, izrekla sam i drugu rečenicu: "Hvaalaaa vaaaam!", trima iznenađenim zvezdama predstave. Ali, čekajte. Publika se još uvek smejala, još uvek su oduševljeno gledali moju pojavu na pozornici. Tada mi je postalo jasno da žele još! Odlučila sam da ću još malo ostati u ulozi gospođe Filds. Umesto da se sklonim, došetala sam do sredine bine, ispustila zamišljeni novčić i improvizovano rekla: "Zadrži ostatak, šećeru." Tada je, kao što možete pretpostaviti, predstava morala biti prekinuta zbog buke u publici.
Kasnije sam stajala na školskom hodniku i primala komplimente kao da me obasipaju buketima cveća. Ovo je bila velika pobeda, a uz mamu pored sebe, znala sam da je to i njena pobeda. Moja majka je odrasla u siromaštvu i podcenjivanju, uvek igrajući manje uloge nego što je zaslužila. Budući da je u životu uspela usprkos svima koji su joj govorili da nije dovoljno pametna za medicinsku školu ili dovoljno sofisticirana da bude supruga mornaričkog komandanta, bilo joj je dobro poznato to zadovoljstvo kada nadmašite ljudska očekivanja. Obema nam je vrhunac bio kada je direktor škole prišao mojoj majci i stisnuo joj ruku rekavši: "Trebali biste odvesti svoje dete u Hollywood." Vrhunac odličnog roditeljstva? Nije me odvela.
Kerol Gilbert je bilo dosta hodanja po pozornicama. Umesto toga, dopustila mi je da uživam u svom uspehu čitavih sat vremena, nakon čega me odvela kući da obavim svoje dužnosti. Najznačajniji dio tog dana je ionako prošao. Ali nije bila stvar u gromoglasnom aplauzu publike, već u tome što je jedna majka svojoj ćerki uspela usaditi ovih 5 životnih lekcija:
1. Pokušaj najbolje da iskoristiš svaku situaciju u kojoj se nađeš.
2. Ako ti se pruži prilika da govoriš, potrudi se da se tvoj glas čuje.
3. Zabavi se.
4. Potpuno usavrši svoju ulogu. I najvažnije od svega:
5. Ako ti život pruži limune, nemoj pristati samo na limunadu – napravi veličanstvenu scenu pokraj štanda sa limunadom.
