Biblioterapija ili terapija knjigom stara je disciplina koju su primenjivale mnoge civilizacije, još od drevnih Egipćana koji su prepisivali reči kao lekove ili starih Grka koji su u tragediji, dramskoj vrsti, videli priliku za emocionalno pročišćenje zajednice.
Bilo da je reč o kolektivnim bilo o individualnim oblicima lečenja, do reči se držalo i uviđala se njena moć u pokretanju čovekovog duha. Biblioterapija je tako hiljadama godina bila deo društvenog rituala i o njoj se nije govorilo kao o posebnoj disciplini.
Biblioterapija je tek u 19. veku počela samostalno da se razvija kao pomoćna disciplina u psihoterapiji, kad se pokazalo da medicinski tretmani u lečenju psihičkih bolesti nisu dovoljni za konačno izlečenje. Nakon niza sprovedenih programa moglo se zaključiti da se ozdravljenje može podstaći rečima drugog čoveka, uobličenima u formu pesme ili priče koju čovekov duh prepoznaje u onim delovima bića koji su ostali zdravi i životni uprkos proživljenoj traumi, kaže književnica Ivana Bašić, a prenosi Ordinacija.
Biblioterapija i poetska terapija imaju široku primenu u radu s ljudima svih uzrasta, a primenjuju se za održavanje i jačanje mentalnog zdravlja i kao pomoć u rešavanju različitih zdravstvenih problema. Biblioterapijski razgovor otkriva pojedinačna značenja koja svaki pojedinac unosi u komunikaciju s tekstom na temelju svog životnog i čitateljskog iskustva, a identifikacijom s likovima ili situacijama spoznaje sebe i doživljava oslobađanje emocija.
Druženje s ljudima blagotvorno je samo po sebi, a kada je druženje uz knjige, nema bolje terapije. I zato preporuka: odaberite svoju (biblio)terapiju, uzimajte je bez prekida – uspešnost garantovana, a nuspojava nema, navodi savetnica iz biblioteke mr. sc. Alka Stropnik.
