DOBAR I LUD BRAĆA

KAD SE RAZBOLIŠ OD TRUĐIH PROBLEMA: Evo kako da pomogneš sebi!

"Niko ti neće reći hvala," je rečenica koju često dobri ljudi čuju

Lifestyle
14:24h Autor:
Foto: Profimedia

Jedino biće na svetu koje ćemo uvek imati smo - mi sami. Od sebe čovek ne može pobeći. S jednim delom karaktera i osobina lišnosti se rodimo, a ostalo gradimo tokom života. Nekima od nas se zalomi da budemo saosećajni, empatični ljudi kojima se svi obraćaju za pomoć ili savet. Takva osoba svakog sasluša, udubljuje se u tuđe probleme i rešava ih svom snagom, uvek je na raspolaganju i deluje kao da je pomoć drugima njena svrha postojanja.

Brinemo neprekidno, počevši od dece, partnera, roditelja, pa do prijatelja i poznanika, a neretko i do nepoznatih osoba i time polako načinjemo i trošimo svoju snagu, energiju i emotivne kapacitete.

A šta je sa saosećanjem prema samom sebi? Je li potrebno? Košta li nas stalna briga o drugima? Mogu li rezerve tolikog saosećanja da se okrenu protiv nas? Mogu. I to nas košta zdravlja, za koje se danas svi borimo i koje je prvo na top-listi želja svakog čoveka.

Simptomi prevelike brige

Kada se neprekidno stavljamo u tuđi položaj, razumemo kako se neko oseća i u kakvom je stanju, tokom vremena počinjemo da osećamo zamor čiji nam je uzrok nepoznat. Naš sopstveni život i problemi postavljaju se na drugo mesto, pa postajemo sebi nebitniji od drugih - ljudi drugog reda. Granica između sopstvenog i tuđeg života biva nejasna i zanemarujemo lične probleme. Imamo stalnu potrebu da nekoga zaštitimo i uvereni smo da niko toj osobi ne može bolje pomoći bolje od nas.

Ako se to dogodi, nalazimo se u stanju prevelike saosećajnosti ili hiperempatije. Ona nije samo stanje već neobičan poremećaj ličnosti koji mora da se leči.

Simptomi su brojni i često ih mešamo s drugim uzrocima. Vremenom postajemo apatični, od jutra smo anksiozni, nestrpljivi i nervozni, doživljavamo poremećaje sna - premalo ili previše spavamo, nismo fokusirani i koncentracija nam je loša. Počinjemo i organski da patimo od glavobolja, bole nas stomak i grlo, a lako se i prehladimo. Gubimo interesovanje za čitanje knjiga, druženje s prijateljima i sitne uobičajene aktivnosti koje su nam nekada donosile zadovoljstvo.

Menja nam se i fizički izgled. Zapuštamo se, odlažemo posete lekaru, frizeru, umorni smo za šetnju ili pozorište, ali zato smo uvek na telefonu slušajući tuđi problem i letimo kao ludi da pomažemo.

A kako da pomognemo sebi? Dobro je ako smo ličnost koja shvata u čemu je problem, da ne mora neko drugi to da nam kaže. Često ćemo čuti da smo "previše dobri", te da su "dobar i lud braća". Ali hiperempatiju ne treba da mešamo s dobrotom, jer je dobrota plemenita osobina uprkos narastajućim uverenjima da se više isplati biti zao i ne fermati nikoga. Hiperempatija je nagon da neprekidno brinemo o drugima i njihovom životu. Nemoguće je da to ostane neprimećeno od nas samih i zato treba odmah da delujemo.

To ne znači da treba da postanemo sebični, bez osećaja za tuđe probleme, već da utvrdimo granicu gde su tuđi, a gde naši interesi. Takav proces ne ide lako, ali moramo sebi da prušimo samopomoć, u malim koracima.

Najpre - pokrenimo se! Nije fraza da fizička aktivnost poboljšava mentalno zdravlje, svejedno da li samo šetamo ili se bavimo nekim sportom, jogom i slično. Time smanjujemo nivo hormona stresa, kortizola.

Naučimo da postavimo jasne granice u svim odnosima s ljudima jer moramo sebi ipak da budemo prioritet. Dešava se da smo do guše u problemima, a prijatelj nas zove i žali nam se na svoje nevolje. Moramo da mu stavimo do znanja da smo i mi u lošoj situaciji i da ne možemo da se vidimo, nalazimo i debatujemo o njemu. Normalno je da šemo ga saslušati i u telefonskom razgovoru pružiti podršku. Ali ne pomažimo u trenutku kada je nama samima pomoć najpotrebnija.

Pomažemo kolegama na poslu koliko je ljudski, ali ne preuzimajmo na sebe obaveze onih koji se izvlače. Najgore je biti "Katica za sve", raditi i tuđe i svoje, dopuštati da nas "tovare" poslovima koje ne moramo da radimo.

A da bismo sve izdržali, potrudimo se na bilo koji način, makar i farmakološki, da dobro spavamo i pravilno se hranimo. Ne preskačimo doručak i neka nam ne bude teško da sebi napravimo makar jedan obrok od povrća. SVI NA SVOJE MESTO Hiperempatiju je lakše savladati prema prijateljima i kolegama, ali šta je s porodicom? Upravo u kući sebe najviše samozlostavljamo prevelikom brigom o članovima porodice i požrtvovanom borbom da njima bude dobro. Uvek smo tu za probleme svoje dece, ne spavamo zbog njihovih briga, drhtimo zbog njihovog zdravlja, tresemo se zbog najmanje sitnice i ne dopuštamo da se niko prema njima loše odnosi. Dajemo im poslednji dinar samo da im bude lepo, da imaju sve, makar za nas ostalo premalo ili ništa. Stalno smo na usluzi majci i ocu, bračnom partneru, celoj familiji.

Hiperempatija prema porodici nije lako rešiva, jer smo tamo najviše sami sebi na poslednjem mestu.

Trgnimo se i stavimo emocije tamo gde treba. Nije potrebno držati se onoga "niko ti neće reći hvala". Nije tačno, zahvalnost postoji, ali šta nam to vredi kada izgubimo nerve i zdravlje. Pođimo od toga da treba da ih sačuvamo, jer ćemo biti potrebni najvoljenijima. Ni najmanje nije sebično otvoreno staviti svoje probleme na prvo mesto i pokazati empatiju prema - sebi. Voleti sebe ne znači biti egoista, samodovoljan i ugađati samo sebi. Voleti sebe znači pre svega - odgovornost prema sopstvenom postojanju i ulogama koje nam je život dao. Ne dajmo kad nemamo, ne smešimo se kad nam se plače i tražimo od drugih ono što drugima pružamo. Bićemo zdraviji i srećniji, a to je dobrobit i za sve ljude oko nas.

Pratite Stil magazin na facebook:
https://www.facebook.com/Stil.kurir.rs

Razmena sadržaja

Inicijalizacija u toku...