„Strahovi se obistinjuju. I snovi, jednako.“
„Volim ljude koji mirišu na čisto. Kad progovore.“
„Ranjen sam u srce, metak je u kritičnom stanju“. Kakva genijalna misao. Ne ide se silom na blagost, oružjem na srce, mržnjom na ljubav… Sila Boga ne moli, kaže narod. Istina. Zato i nema nikakve šanse pred ljubavlju.
„Gledaj da tvoje radovanje ne bude glasnije od tvoje radosti. Možda neko uspavljuje dete u tom času, možda neko oplakuje umrlog ili se moli za obolelog… Gledaj da te radosti malo podeliš i sa drugima, onako kako su to nekada radile komšije; kad bi ko od njih ispekao štrudlu ili sitne kolače on bi pokucao na komšijska vrata i rekao: „Uzmite, još je vruće“. I tad bi se u dve kuće jelo. Može se radost fino razdeliti na mnogo delova, a da se ništa ne umanji ili izgubi. Divno je radovati se, samo gledaj da tvoje radovanje ne bude glasnije od tvoje radosti, jer šteta bi bila propustiti susret sa sobom za koji je, ipak, potrebna tišina.“
„Dobro sam. I imam na to pravo. Bez obzira na sve, čovek treba da zna da je radost njegovo prirodno stanje. Kao što se vatra ne gasi vatrom, tako se ni tuđa nesreća ne umanjuje sopstvenom nesrećom. Siromašnom nećemo pomoći ako postanemo siromašni, već ako imamo dovoljno i za sebe i za njega. Radujte se i onda kad vam se čini da je svet potpuno poludeo. Radujte se, tako ćete mu najviše pomoći. Vaš osmeh će se u novu zvezdu noćas pretvoriti.“
„Kad uzmeš svoj život u svoje ruke, računaj na to da ćeš imati pune ruke posla. Nije lako, ali vredi svakog truda.“
„Kažu da je lako narugati se drugom biću. Ne mislim tako. Ruganje drugom počinje tamo gde prestaje radovanje sebi. A to mora da je mnogo teško.“
„Svi imamo majke. Samo, nečije majke žive i mrtve, a nečije su mrtve iako još
uvek žive. Mene je davno jedna devojčica pitala: “A što ti kažeš ‘majke mi’ kad nemaš majku?” Tad sam se rastužila, a sad bih joj ovako odgovorila: „Majke žive u sreći deteta, a umiru u njihovom zaboravu.“
