Kada je reč o emotivnim problemima, možemo se zapitati koliko je tačna izreka „Vreme leči sve”. Zar je zaista samo potrebno da prođe određena količina vremena da bi se zacelila neka duševna bol ili emotivna povreda?
NE PROPUSTITE
Upravo je zaceljivanje telesnih rana, obnavljanje tkiva, stvaranje ožiljka, a zatim i bleđenje i smanjivanje ožiljka, ona mentalna slika koja je prenesena na duševne rane s pretpostavkom da se i u duši događa sličan proces. Nekada čujemo da je nečija duša puna ožiljaka. Međutim, duša sasvim različito funkcioniše od tela.
Proces tugovanja
Dobar primer odnosa duševne patnje i vremena jeste tuga, tačnije proces tugovanja. Ljudi su tužni kada nepovratno izgube nešto što im je emotivno važno. Što im je izgubljeno važnije, to je tuga veća. Ako pretpostavimo da je neko izgubio osobu koju voli, on će reagovati tugom i ući u proces žalovanja. Tuga je drugo lice ljubavi zato što se u ljubavi emotivno vezujemo za neku osobu, a u tugovanju se od nje emotivno razvezujemo.
Nakon početnog šoka zbog gubitka osoba ulazi u intenzivan proces tugovanja koji traje oko šest nedelja, nakon čega sledi manje intenzivno tugovanje. Nakon perioda od šest meseci do godinu dana osoba prestaje da tuguje. Ona će verovatno i dalje biti tužna kada pomisli na osobu koja je umrla, ali u pozadini njenog uma više se neće odvijati proces žalovanja. Na to se odnose izreke „Žali, žali, pa prežali” ili „Boli, boli, pa preboli”. Vreme potrebno za proces tugovanja je osobi pomoglo da se pomiri s gubitkom i prihvati svet u kojem više nema voljene osobe.
Postoje i oni koji tuguju godinama, pa i decenijama, za izgubljenom osobom. U njihovom slučaju protok vremena nije bitan faktor. Glavni razlog je što oni gaje svoju tugu i ne dozvoljavaju sebi da prestanu da budu tužni. Uglavnom zbog toga što izjednačavaju tugovanje s ljubavlju. Uvereni su da bi, ako bi prestali da tuguju, to značilo da nisu ni voleli osobu koju su izgubili. Postoji još nekoliko ovakvih logika koje osobu zarobljavaju u tugovanju.
Drugi mehanizam je da osoba doživi neko neprijatno iskustvo, nakon kojeg pravi neki pogrešan zaključak, bilo o sebi bilo o ljudima, koji joj ostaje doživotno i na koje vreme nema uticaja. Ako je neko u mladalačkim danima bio grubo odbačen od jednog ili nekoliko partnera, osoba može zaključiti da nije dovoljno vredna da zasluži ljubav. Ona može posle desetak ili više godina zaboraviti te partnere, ali njen pogrešni zaključak o sebi ostaje kao deo njenog pogleda na sebe, druge i svet. Verovatno će njeno kasnije ljubavno iskustvo samo potvrđivati ovaj zaključak. U sličnoj poziciji su i deca kojoj u detinjstvu nije bila pokazivana ljubav, tako da su naučila da je ne zaslužuju.
Da li vreme može da izleči depresiju? Nekada može, ali uglavnom ne može. Vreme može pomoći depresivnim ljudima da se kompenzuju. To znači da oni dobro funkcionišu, ali da je depresivni mehanizam i dalje u njima i da u novoj nepovoljnoj situaciji mogu da se dekompenzuju i ponovo postanu depresivni. Umesto čekanja da depresija „ode”, treba ići na psihoterapiju i uzimati lekove kada je to potrebno.
Po pravilu, što se osoba više vremenski udaljava od nekog veoma neprijatnog doživljaja, on joj postaje sve manje važan. Posledica toga je da sećanje na taj događaj izaziva sve manje snažnu emociju. Kako životni tok napreduje, dolaze nove važne situacije koje istiskuju stare i čine ih manje važnim.
Poznati psiholog Filip Zimbardo je istraživao odnos ljudi prema vremenu. Njega je zanimalo da li su ljudi zagledani u svoju prošlost, sadašnjost ili budućnost.
Bez terapijske moći
Svaki od ova tri segmenta vremena podelio je na pozitivan i negativan. Protok vremena nije imao pozitivan uticaj na one ljude koji su bili zagledani u svoju negativnu prošlost, niti na one koji su sadašnjost doživljavali negativno ili su očekivali negativnu budućnost.
Visoku otpornost na negativne događaje imaju oni koji su zagledani u pozitivnu prošlost, kao i oni koji smatraju da prošlost nije tako važna jer je ne mogu promeniti, ali iz nje mogu nešto naučiti da greške ne bi ponavljali u budućnosti. Isto se odnosi i na one koji su usmereni na pozitivnu budućnost jer im to donosi osećanje vere i nade.
Odnos duševne patnje i vremena je veoma kompleksan i svakako vreme samo po sebi nema dovoljnu terapijsku moć.
