Neverovatno

GOVOR ZATVORENIKA IZ AUŠVICA: Pridržavajte se 10 Božijh zapovesti, ali ponajviše OVE,jedanaeste koja je nastala u logoru

"... ne budite ravnodušni. Jer ako to učinite, nećete se osvrtati na one oko vas, a onda će na vaše potomke, neki Aušvic iznenada pasti s neba."

Lifestyle
21:52h Autor:
Foto: Profimedia

Bivši zatvorenih iz Aušvica, Marijan Turski govorio je 2020. godine na komemorativnom događaju povodom obeležavanjima godišnjice oslobođenja koncentracionog logora Aušvic.

93-godišnji poljski novinar i istoričar jevrejskog porekla primetio je da ljudi žive po 10 zapovesti, ali pozadina Holokausta iznedrila je jedanaestu zapovest: "Ne budi ravnodušan", piše Stil.kurir.rs.

"Draga publiko, prijatelji, ja sam jedan od onih koji su još uvek živi i nekolicina koji su bili na ovom mestu skoro do poslednjeg minuta pre oslobođenja. 18. januara započela je moja takozvana evakuacija iz logora Aušvic, koja se nakon šest i po dana nastavila kao marš smrti za više od polovinu zatvorenika. Bio sam jedan od 600 ljudi koji su tih dana koračali u koloni. Po svoj prilici, neću doživeti sledeću godišnjicu. To je zakon života.

Stoga, oprostite mi što ću biti sentimentalan i što ću reći mnogo dirljivih stvari.

Marijan  Turski
foto: Profimedia

Kad je izbio svetski rat, bio sam tinejdžer. Moj otac je bio vojnik i teško ranjen u pluća, što je za našu porodicu bilo veoma teško. Moja majka je došla do poljsko-litvanske-beloruske granice, gde su se vojske zaustavile, pljačkale i silovale, palile sela kako ne bi ostavili ništa za one koji će doći posle njih. I tako, mogu vam reći da sam tada, iz prve ruke znao šta je rat. Ali bez obzira na to, nekih 20 ili 25 godina kasnije, sve to mi je izgledalo daleko poput Francuske revolucije.

Kada se danas sretnem sa mladim ljudima, shvatim da su oni umorni od ovih tema: rat, holokaust, genocid... Razumem ih. Stoga, obećavam vama, mladim ljudima da vam neću pričati o svojoj patnji. Neću vam pričati o svom iskustvu, o svoja dva marša smrti, o otme kako sam rat završio težak samo 32 kilograma, na ivici iscrpljenosti i smrti. Neću da vam pričam o tome što je bilo najgore, o tragediji rastanka sa voljenim, kada vidiš šta ih čeka iz ništana te puške...Ne, neću o tome.

Želim pričam generaciji moje ćerke i generaciji mojih unuka o vama.

Vidim da je sa nama i predsednik Austrije, Aleksander Fan der Blen. Setite se, gospodine predsedniče, kada ste primili mene i rukovodstvo Međunarodnog komiteta Aušvica, kada smo razgovarali o tim vremenima, vi ste u jednom momentu rekli: Aušvic nije pao s neba. Mogu vam reći ono što kažu kod nas: očigledno!

Naravno da nije pao s neba. Ovo možda zvuči kao uobičajena izjava, ali u njoj postoji duboko i veoma važno značenje.

Setimo se samo Berlina na početku tridesetih. Recimo da se nalazimo u centru grada, a onda se na klupama, ranih 30ih pojavljuje natpis: "Jevreji ne mogu da sede na ovoj klupi." Možda ćete reći: neprijatno, nepravedno, to nije normalno, ali toliko je klupa okolo, mogu da sednu na drugu klupu, to je sasvim uredu.

Setite se da pričamo o području naseljenom nemačkom i jevrejskom inteligencijom. Tamo je živeo Albert Ajnštajn, nobelovac Neli Zaks, industrijalac i političar, ministar spoljnih poslova Valter Ratenau.

Tada su se u bazenu pojavili natpisi: "Jevrejima je zabranjen ulaz u ovaj bazen." Ponovo možemo reći: ovo je neprijatno, ali u Berlinu ima toliko mesta gde se može plivati, toliko jezera, kanala, gotovo da je Venecija, pa možete otići negde drugde. Istovremeno, pojavljuje se negde natpis: "Jevreni ne mogu da pripadaju nemačkom pevačkom sindikatu." Pa šta? Ako žele da pevaju, neka puste muziku, neka se okupljaju i pevaju.

Zatim postoji natpis i naredba: "Jevrejska deca koja nisu arijevci ne mogu se igrati sa nemačkom, arijevskom decom." Igraće se sami. I onda se pojavljuje natpis: "Hleb i hranu prodajemo Jevrejima tek posle 17h."

Ovo je već problem jer je izbora manje, ali opet, može da se kupuje i posle 17h.

Pažnja, pažnja, počinjemo da živimo sa idejom da neko može biti isključen, da neko može biti stigmatizovan, da neko može biti otuđen. I tako, polako, postepeno, iz dana u dan, ljudi počinju da žive s tim - i žrtve, i krvnici, i svedoci, oni koje nazivamo slučajnim prolaznicima, počinju da se navikavaju na ideju da je ovo manjina koja može da se izgura iz društva, da su to stranci, da su to ljudi koji šire bakterije, epidemije. Ovo je već zastrašujuće, opasno. Ovo je početak onog što bise moglo dogoditi za minut.

A onda to ide na silu, i tako: zabrana zapošljavanja Jevreja, zabrana emigracije. A onda će doći do brzog prelaska u geto, a iz geta kamionima u Aušvic, a onda u gasne komore.

Marijan  Turski
foto: Profimedia

I ovde je primenljivo ono što je gospodin predsednik rekao: "Aušvic nije pao s neba". Aušvic su gazili malim koracima, prilazili mu lagano sve dok se nije dogodilo ono što se ovde dogodilo.

Moja ćerko, moji unuci, vršnjaci moje ćerke i mojih unuka - verovatno ne znate ko je Primo Levi. Primo Levi je bio jedan od najpoznatijih zatvorenika u ovom logoru. Primo Levi je jednom rekao: "Desilo se, što znači da se može dogoditi. TO znači da se to može dogoditi svuda, na celoj zemlji."

Podeliću sa vama još jedno lično sećanje: 1965. godine bio sam na stipendiji u Sjedinjenim Američkim Državama, a tada je bio vrhunac bitke za ljudska prava, građanska prava i prava afroameričkog stanovništva. Bila mi je čast što sam marširao sa Martinom Luterom Kingom. A onda su me ljudi koji su saznali da sam bio u Aušvicu pitali: "Da li mislite da se to moglo dogoditi samo u Nemačkoj? Da li bi se to moglo dogoditi negde drugde?" A ja sam im rekao:

"To se i vama može dogoditi. Ako kršite građanska prava, onda se to može dogoditi."

"Pa šta da radimo?"

"Vi sami možete svašta. Ako možete da branite Ustav, svoja prava, svoj demokratski poredak, braneći prava manjina, možete pobediti."

Mi u Evropi se uglavnom zasnivamo na judeo-hrišćanskoj tradiciji. Vernici i nevernici prihvataju Deset zapovesti kao svoj civilizacijski kanon. Moj prijatelj, predsednik Međunarodnog komiteta Aušvica Roman Kent, koji je ovde govorio pre pet godian tokom prethodne godišnjice, danas nije moga da dođe. On je izmislio 11. zapovest, koja je iskustvo holokausta, strašne ere prezira.

Ta zapovest glasi ovako: NE BUDI RAVNODUŠAN.

I baš bih to želeo da kažem svojoj ćerki, ovo baš bih želeo da kažem svojim unucima, vršnjacima moje ćerke i mojih unuka, ma gde da živite: u Poljskoj, Izraelu, Americi, Zapadnoj Evropi, Istočnoj Evropi. Vrlo je važno!

Ne budite ravnodušni ako vidite istorijsku laž. Ne budite ravnodušni kada vidite da se prošlost povlači kako bi se zadovoljile trenutne potrebe političara. Ne budite ravnodušni kada je bilo koja manjina diskriminisana. Suština demokratije je da vlada većina, ali demokratija je da prava manjina mora biti zaštićena. Ne budite ravnodušni kada bilo koji autoritet krši opšteprihvaćene norme.

Budite verni svim zapovestima, a ponajviše jedanaestoj: NE BUDITE RAVNODUŠNI.

Jer ako to učinite, nećete se ni osvrnuti a na vas i na vaše potomke, neki Aušvic će iznenada pasti s neba."

(Stil.kurir.rs)

Pratite Stil magazin na facebook:
https://www.facebook.com/Stil.kurir.rs

Razmena sadržaja

Inicijalizacija u toku...