Vojislav Koštunica (77) je srpski političar i državnik, doktor pravnih nauka, teoretičar prava i poslednji predsednik Savezne Republike Jugoslavije i bivši predsednik Vlade Republike Srbije. Bio je predsednik Demokratske stranke Srbije od njenog osnivanja, 1992, do 2014.
NE PROPUSTITE
Koštunica je kao kandidat DOS-a pobedio u prvom krugu izbora za predsednika SRJ 2000, što je Slobodan Milošević osporio, i u početku odbio da prizna poraz, zahtevajući drugi krug izbora, što je prouzrokovalo Petooktobarske proteste nakon kojih je Milošević na TV-u javno priznao poraz. Međunarodne sankcije SRJ su ukinute 9. oktobra 2000. kao posledica svrgavanja Miloševića, i dolaska Koštunice na mesto predsednika SR Jugoslavije.
Strogo se protivio saradnji sa Haškim tribunalom, i njegova partija DSS sa 45 poslanika je napustila Đinđićevu vladu u znak protesta povodom odluke o izručenju Slobodana Miloševića Hagu.
Nakon atentata na Zorana Đinđića i prolaska glasa o nepoverenju vladi Zorana Živkovića, održani su parlamentarni izbori 2003., nakon kojih Koštunica postaje premijer, pošto je formirao manjinsku vladu, uz tada pomalo neočekivanu tehničku podršku SPS-a, oko koalicije sa G17+, Novom Srbijom i Srpskim pokretom obnove.
Bio je jedan od ključnih ljudi koji su bili zaslužni za donošenje Ustava iz 2006., prvog Ustava nakon raspada SCG, i ima zasluge u proglašavanju Srbije neutralnom državom. Tokom njegove druge vlade se protivio potpisivanju Sporazumu o stabilizaciji i priključenju (SSP) sa Evropskom unijom, što je i dovelo do pada vlade, i vanrednih parlamentarnih izbora 2008. na kojima se dugo pregovaralo o evroskeptičnoj vladi koju bi činila DSS, SPS, i SRS, ali je Ivica Dačić ipak na kraju potpisao "Istorijsko pomirenje sa DS-om" i ušao u koaliciju sa Tadićevom Demokratskom strankom, i formirao proevropsku vladu sa Mirkom Cvetkovićem kao predsednikom vlade.
NE PROPUSTITE
Nakon napuštanja DSS-a, novembra 2014 je bio jedan od osnivača evroskeptičnog pokreta desnice pod nazivom "Državotvorni pokret Srbije", čiji je predsednik Slobodan Samardžić. Kompletno se povukao iz javnog života nakon odlaska iz DSS-a, i danas veoma retko daje izjave za medije.
Vojislav Koštunica je rođen 24. marta 1944. godine u Beogradu, u porodičnoj kući u Skadarskoj ulici, kao sin sudije Jovana V. Koštunice. Osim na Dorćolu, u detinjstvu i mladosti, često je boravio i u Miloševcu, zavičaju majčine porodice, gde je i kršten 1944. godine, pošto se porodica sklonila iz Beograda zbog čestih angloameričkih bombardovanja prestonice. Porodična kuća je tokom rata dva puta rušena, prvo u aprilskom nemačkom bombardovanju, a zatim i savezničkom.
Koštuničin pradeda, Jovan Damjanović (ponekad se zapisivalo i Damljanović) prozvani Koštunica, bio je učesnik Svetoandrejske skupštine iz 1858. godine, kao narodni poslanik iz Koštunića. Iz porodice Damjanović je i Anđelija, majka vojvode Živojina Mišića.
Koštunica se školovao u Beogradu, gde je završio osnovnu školu. Drugu beogradsku gimnaziju pohađao je i maturirao u vreme kada je ona već bila preseljena, privremeno, u zgradu Pete beogradske gimnazije, kod tašmajdanskog parka. Nakon mature (1962) upisao je Pravni fakultet u Beogradu, na kojem je diplomirao 27. juna 1966. godine. Magistrirao je 1970. sa temom „Teorija i praksa jugoslovenskog ustavnog sudstva“, a te godine izabran je za asistenta na Pravnom fakultetu. Doktorirao je 11. decembra 1974. godine na temu „Institucionalizovana opozicija u političkom sistemu kapitalizma“.
Međutim, te godine u vreme političkih progona na Univerzitetu, morao je da napusti fakultet, jer je zajedno sa dr Kostom Čavoškim podržao svog profesora dr Mihaila Đurića u kritici ustava iz 1974. godine i tako sva trojica postaju disidenti od komunističkog režima. Petnaest godina kasnije, odbija ponudu da se kao profesor vrati na fakultet. Od 1974. godine radio je u Institutu društvenih nauka, a od 1981. godine u Institutu za filozofiju i društvenu teoriju kao viši naučni saradnik i jedno vreme direktor. Objavio je radove iz oblasti ustavnog prava, političke teorije i filozofije.
Bio je član redakcije i glavni i odgovorni urednik više pravnih i filozofskih časopisa, kao što su „Arhiv za pravne i društvene nauke“, „Filozofske studije“, „Filozofija i društvo“ i „Teorija“. Član je Srpskog PEN centra.
Politička karijera Osamdesetih godina 20. veka angažovao na zaštiti ljudskih prava, naročito u Odboru za odbranu slobode misli i izražavanja, u kojem su se okupljali intelektualci-disidenti. Bio je jedan od 13 intelektualaca koji su obnovili rad predratne Demokratske stranke 1989. o čemu se sa grupom prijatelja dogovarao u svom stanu u Francuskoj ulici. Bio je narodni poslanik u Skupštini Srbije od 1990. do 1997. godine.
U raspravi oko saradnje Demokratske stranke sa DEPOS-om došlo je do razlaza u DS-u i u julu 1992. izdvojila se grupa oko Vojislava Koštunice, koja je bila za saradnju sa DEPOS-om, a Koštunica je stvorio Demokratsku stranku Srbije u julu i avgustu 1992. U novoj stranci Koštunica je postao predsednik, a neki od uticajnijih članova koji su mu se pridružili su bili između ostalih Vladeta Janković, Vladan Batić, Dragan Maršićanin. Na vanrednim parlamentarnim izborima 1992. je DSS u sklopu DEPOS-a osvojio 18 poslaničkih mesta, kako bi na sledećim izborima samo godinu dana kasnije stranka izašla iz koalicije DEPOS, samostalno izlazi na izbore, i osvaja 7 mandata. Parlamentarne izbore 1997. su bojkotovali.
Predsednik Jugoslavije
Na izborima 24. septembra 2000. godine za predsednika Savezne Republike Jugoslavije kao kandidat DOS-a Koštunica je u prvom krugu dobio više od 50% glasova i predstavnici DOS-a na izbornim mestima imali su uvid u te rezultate.[13] Pod uticajem Koalicije Socijalističke partije Srbije (SPS) i Jugoslovenske levice (JUL), Savezna izborna komisija tvrdila je da je Koštunica pobedio u prvom krugu izbora, ali da nije imao preko 50% glasova, što je značilo da treba da se održi dodatni krug izbora. To je bio povod za izbijanje masovnih protesta, koji su kulminirali 5. oktobra 2000. godine, a Koštunica je 6. oktobra 2000. ušao u kabinet predsednika Srbije na Novom Beogradu i istog dana Slobodan Milošević je priznao javno pred televizijskim kamerama RTS-a svoj poraz.
NE PROPUSTITE
Vrhovni sud ga je proglasio pobednikom izbora iz prvog kruga. Uveče 7. oktobra 2000. u Sava centru održana je konstitutivna sednica nove Savezne skupštine Jugoslavije, a Vojislav Koštunica, na toj zajedničkoj sednici oba doma Skupštine SRJ, položio je zakletvu i postao predsednik Savezne Republike Jugoslavije.
Kao predsednik Savezne Republike Jugoslavije Vojislav Koštunica tražio je prijem SRJ u UN, a Generalna skupština UN jednoglasno je prihvatila taj zahtev 1.11.2000.
Koštuničina popularnost je zabeležila nagli rast nakon dolaska na vlast. Dostizao je rejting između 70 i 86% građana koji su tvrdili da u njega imaju najveće poverenje.
Tokom 2001. godine došlo je do otvorenog razmimoilaženja sa premijerom Srbije Zoranom Đinđićem. Nakon izručenja Slobodana Miloševića Haškom tribunalu, Koštunica je tvrdio da nije bio obavešten o toj odluci, što je najverovatnije prouzrokovalo da se uz njegovo ime ponekad stavlja nadimak "Neobavešten" i izjava "Nisam obavešten".
Još veća kriza je izbila avgusta 2001. kada je Koštunica optužio Đinđića za organizovani kriminal i zapretio povlačenjem svojih ministara iz Đinđićeve vlade. Ova kriza je izbila nakon ubistva bivšeg oficira Službe državne bezbednosti Momira Gavrilovića 3. avgusta 2001. nekoliko sati pošto je navodno bio kod Koštunice u kancelariji. Koštunica je tvrdio da je Gavrilović ubijen jer je posedovao dokaze o umešanosti Đinđića i Demokratske stranke u korupciju i zataškavanje organizovanog kriminala. Dvojica ministara DSS (Aleksandar Pravdić i Obren Joksimović) su podneli ostavke i napustili Đinđićevu vladu.
U novembru 2001. je došlo do pobune Jedinice za specijalne operacije (JSO) protiv Đinđićeve vlade, tokom koje su pripadnici Jedinice za specijalne operacije, predvođeni Miloradom Ulemekom Legijom blokirali auto-put kod Vrbasa i Sava centra. Navodni povod bilo je hapšenje haških optuženika braće Predraga i Nenada Banovića, a nezvanično se tvrdilo da je Ulemek želeo da izbegne eventualno hapšenje prilikom svedočenja na suđenju za ubistva na Ibarskoj magistrali, koje je bilo zakazano za 12. novembar. Koštunica je podržao pobunu JSO.
Neočekivano 24. juna 2002. predsednik SRJ Vojislav Koštunica smenio je general-pukovnika Nebojšu Pavkovića sa mesta načelnika Generalštaba VJ, iako je ranije odbijao da ga smeni.
NATO i Zoran Đinđić su dugo tražili Pavkovićevu smenu, a Pavković je optužio Koštunicu da je podlegao „nedemokratskim pritiscima” i da je smenjen jer je odbijao da Vojska Jugoslavije učestvuje u „prljavoj kampanji” predsedništva Jugoslavije protiv Đinđića, među kojima je bilo navodno prisluškivanje Đinđićeve vlade.
U Utisku nedelje, koji se u to vreme emitovao na Studiju B, je 2002. godine učestvovao sa 3 člana muzičke grupe Beogradski sindikat.
Kada se Koštunica, dok je još bio predsednik Jugoslavije, kandidovao na predsedničkim izborima u Srbiji 29. septembra 2002. nasuprot Miroljubu Labusu, kandidatu koga je predložila Vlada Srbije. Koštunica i Labus su ušli u drugi krug izbora, u kom je Koštunica osvojio 1.991.947 glasova (66,86% izašlih), ali izbori nisu bili validni pošto je u drugom krugu glasalo manje od 50% upisanih glasača.
Nakon što je izmenom Zakona o izboru predsednika Republike ukinut je cenzus u drugom krugu, izbori su ponovljeni 8. decembra. Koštunica je još jednom pobedio, osvojivši 1.699.098 glasova, ispred Vojislava Šešelja za koga je glasalo sa 1.063.296 osoba. Izbori su ponovo poništeni jer sa 45,16% izašlih birača nije ostvaren cenzus, ovoga puta u prvom krugu. Ubrzo nakon propasti izbora, uslovljene, između ostalog i tihim bojkotom vlade koja nije imala svog kandidata, Koštunica je najavio da će njegov prioritet biti obaranje Đinđićeve vlade i raspisivanje vanrednih parlametarnih izbora.
Nestanak Jugoslavije i ubistvo Zorana Đinđića
Funkciju predsednika Savezne Republike Jugoslavije obavljao je do 4. februara 2003. godine, kada je SRJ preolikovana u državnu zajednicu Srbije i Crne Gore. Mesec dana kasnije, ubijen je Zoran Đinđić. Kao neposredni izvršioci optuženi su bivši pripadnici JSO Milorad Ulemek Legija i Zvezdan Jovanović, kao i pripadnici Zemunskog klana, dok je deo javnosti optuživao Koštunicu da stoji iza toga. Optužbe o povezanosti sa Đinđićevim ubistvom, nisu dovele o kraja političke karijere Vojislava Koštunice. Nakon vanrednih parlamentarnih izbora održanih u decembru 2003. godine, na kojima je najviše glasova osvojila Srpska radikalna stranka, Koštunica je imao stranu podršku da obrazuje vladu od proevropskih stranaka, da bi se sprečio dolazak radikala na vlast.
Premijer Srbije
Posle vanrednih parlamentarnih izbora u Srbiji, održanih u decembru 2003. godine, postao je predsednik vlade Srbije (3. marta 2004. godine) nakon što je Socijalistička partija Srbije podržala njegovu manjinsku vladu koju pored Demokratske stranke Srbije činili G17+, Srpski pokret obnove i Nova Srbija.
Nakon vanrednih izbora 21. januara 2007. godine, koalicija Demokratska stranka Srbije-Nova Srbija je postala treća po snazi u Narodnoj skupštini. Nakon dugih pregovora sa Demokratskom strankom, drugom najjačom strankom u skupštini, Koštunica je istaknut kao kandidat za predsednika vlade. Koštuničina vlada je izglasana 15. maja 2007, nekoliko sati pre zakonskog roka za raspisivanje novih izbora.
Drugi Koštuničin premijerski mandat su obeležile česte krize sa koalicionom partnerima Demokratskom strankom i G17+ oko pristupanja Srbije Evropskoj uniji, rešavanja problema Kosova i Metohije, privatizacije NIS-a i zakazivanja predsedničkih izbora. Odnosi u koaliciji su došli na najniži nivo u februaru 2008, nakon tesne pobede kandidata DS Borisa Tadića u drugom krugu predsedničkih izbora i Koštuničnog protivljenja potpisivanju Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa Evropskom unijom, zbog planova Evropske unije da na Kosovo pošalje misiju Euleks bez odobrenja Saveta bezbednosti. Kriza je privremeno rešena odlaganjem potpisivanja sporazuma na mesec dana. Nekoliko dana kasnije, 17. februara 2008, kosovski Albanci su jednostrano proglasili nezavisnost.
Ponovo u opoziciji i povlačenje iz politike
Pošto su se razmimoilaženja u Vladi i dalje nastavila, Koštunica je 8. marta 2008. zatražio da se raspišu parlamentarni izbori za 11. maj kao način za izlazak iz krize. Na tim izborima, koalicija Demokratska stranka Srbije-Nova Srbija osvojila je 11,6% glasova ili 30 poslaničkih mesta. Koštunica je na mestu premijera bio do 7. jula.
Podneo je ostavku na mesto predsednika DSS 19. marta 2014. godine posle loših rezultata na parlamentarnim izborima. 14. oktobra iste godine, posle izbornog kongresa, napustio je DSS, tvrdeći da je ova stranka izneverila sopstveni program.
Politički stavovi
Koštunica se generalno smatra konzervativnim političarem sa snažnim antikomunističkim stavovima, koji je takođe kritičan prema Zapadu, i Evropskoj uniji, iako je istorijski do otprilike 2008. i samoproglašenja nezavisnosti Kosova, podržavao podršku priključenja Uniji. U intervjuu za nemački nedeljnik Špigel je izjavio da je poprilično blizak De Golu u pogledima na politiku.
O Kosovu i Metohiji
Vojislav Koštunica se zalagao za tzv politiku "zamrznutog konflikta", odnosno po njegovim rečima u intervjuu za nedeljnik Pečat: "Pitanje je kako rešiti ukupno problem KiM i uveren sam da se ključevi za rešavanje nalaze pre svega u samoj Srbiji. Ne bi Brisel i Vašington svakodnevno vršili pritisak i ucenjivali Srbiju i neprestano zahtevali nove i nove ustupke kada bi uloga Srbije bila beznačajna. Politička mudrost nam nalaže da nigde ne žurimo s rešavanjem ovog problema, već da se usmerimo na jačanje naših institucija na Kosovu i da svesrdno pomažemo srpski narod. To se zove „zamrznuti konflikt“, jer u ovom trenutku i pri ovakvom odnosu snagu na svetskoj sceni nije moguće postići pravično, stabilno i održivo rešenje."
Nakon jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova, 21. februara 2008. je održan miting "Kosovo je Srbija", na kom je Koštunica održao govor:
Poštovani građani Srbije, Srbijo! Šta je Kosovo? Gde je Kosovo? Čije je Kosovo? Ima li nekog među nama ko nije sa Kosova? Ima li nekog među nama ko misli da Kosovo nije njegovo? Kosovo - to je prvo ime Srbije. Kosovo pripada Srbiji. Kosovo pripada Srpskom narodu. Tako je od vajkada, i tako će vazda i biti. Nema sile, nema pretnje, nema kazne dovoljno velike i strašne da bi bilo koji Srbin, bilo kada kaže drugačije nego samo jedno jedino - Kosovo je Srbija! Nikada niko od nas neće čuti da Pećka patrijaršija nije naša, da Visoki Dečani i Gračanica nisu naši! Da nije naše mesto na kom smo se rodili; i mi, i naša država, i crkva, i sve što danas jesmo! Ako se kao Srbi odreknemo Srpstva, porekla, Kosova, predaka i istorije, onda, ko smo mi Srbi? Kakvo nam je zapravo ime?
Hiljade pristalica je autobusima pristiglo da podrže miting, nakon toga su neki protestanti napadali ambasade i pljačkali radnje.
Koštunica je 25. februara 2008. zahtevao da SAD povuče svoje priznanje Kosova, upozoravajući da "neće biti stabilnosti dok se lažna država ne poništi".
Sa pozicije premijera je 8. marta 2008. pozvao na nove izbore, nakon što se vladajuća koalicija sa Demokratskom strankom raspala oko odnosa sa Evropskom unijom i jednostrane nezavisnosti Kosova.
O Evropskoj uniji
Koštunica je 4. aprila 2008. rekao da članstvo u EU više nije cilj Srbije. Rekao je da pre nego što se proces evrointegracija nastavi, Srbija i EU moraju da urede odnos teritorijanlnog integriteta Srbije.
Desetog aprila je izjavio da bi eventualno potpisivanje SSP sa EU bilo u partijskom interesu koalicije okupljene oko DS-a, ali ne i Srbije. "Ako Boris Tadić i koalicija Čanak-DS-G17 podržavaju Solanin sporazum, koji treba da pomogne ovoj koaliciji na izborima, to može predstavljati partijski interes Čanka, DS-a i G17, ali Solanin sporazum, svakako, nije u interesu države Srbije i srpskog naroda. Otvoreno kažemo da sumnjamo da Solanin sporazum, koji se nudi koaliciji Čanak-DS-G17 predstavlja pokušaj potpisivanja nezavisnosti Kosova. Ne sme biti trgovine Kosovom i ne sme se potpisivati Solanin sporazum ako se unapred izričito ne potvrdi da se taj sporazum odnosi na celovitu Srbiju". Kako je dodao, zastrašivanje građana velikom propagandom o samoizolaciji ima za cilj da se prikrije namera da se "preko potpisivanja Solaninog sporazuma prizna prva NATO država".
Četrnaestog aprila 2008. je ocenio da predsednik Srbije i potpredsednik Vlade ne mogu u svojstvu državnih funkcionera potpisati sporazum o stabilizaciji sa EU jer je to suprotno Rezoluciji Skupštine Srbije. U njegovoj izjavi dostavljenoj agenciji Beta se navodi da "Skupština Srbije je svojom Rezolucijom od 26. decembra 2007. direktno zabranila da se potpisuje sporazum sa EU ako taj sporazum nije u funkciji potvrđivanja suvereniteta i teritorijalnog integriteta Srbije". Po njegovim rečima "zbog toga predsednik Boris Tadić i potpredsednik vlade Božidar Đelić sporazum mogu da potpišu samo u ime njihove partijske koalicije, a nikako u ime Srbije. Rezolucija Narodne skupštine predstavlja garanciju da potpisivanje Solaninog sporazuma apsolutno ne obavezuje Srbiju", Ocenio je da su Tadić i Đelić pod "nesumnjivim" pritiskom NATO-a da sporazum potpišu 28. aprila. "S takvim potpisom niko neće moći da tvrdi da je Srbija priznala nezavisnost Kosova, jer je taj potpis na Solaninom sporazumu partijska stvar koja obavezuje samo izbornu koaliciju koja je taj sporazum potpisala", naveo je u toj izjavi.
Nakon Koštuničinog komentara na izjavu komesara za proširenje EU Olija Rena, da Evropska unija namerava da sa Srbijom potpiše Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju pre izbora 11. maja, da sporazum nije u državnom interesu Srbije, Demokratska stranka je pozvala predsednika vlade Koštunicu "da ne iznosi neistine" o sadržaju SSP-a, i istakla da se potpisivanjem tog sporazuma potvrđuje teritorijalni suverenitet Srbije. DS je navela da je "dužnost predsednika vlade da govori istinu, naročito o sporazumu koji je sam pregovarao i čiji je tekst parafirala vlada na čijem je čelu. Podsećamo predsednika vlade da SSP ni na koji način ne predstavlja odricanje od našeg teritorijalnog suvereniteta, naprotiv on se tim sporazumom potvrđuje". DS je takođe dodao da "to što pakt "Šešelj-Koštunica" ne može da uvede Srbiju u EU, ne znači da Srbija treba da se odrekne svoje budućnosti, niti da građani, zbog interesa Koštunice da zadrži premijersko mesto, treba da se odreknu većih plata, stabilnog dinara, stranih investicija, novih radnih mesta koje im omogućava članstvo u EU".
Prvog maja 2008. je rekao da je ministar spoljnih poslova Rusije Sergej Lavrov bio u pravu kada je rekao da je SSP trebalo da se potpiše pre jednostranog proglašenja nezavisnosti od strane Kosova i priznanja te nezavisnosti od strane 18 članica EU. Dan kasnije je rekao da će nakon izbora anulirati sporazum, nazivajući ga "varkom", "Solaninim sporazumom", i "Tadićevim i Đelićevim potpisom", jer "to nije potpis Srbije".
Funkciju predsednika DSS-a napustio je sa rečima "Za Srbiju sam uradio sve što sam mogao".
Privatni život
Bio je oženjen Zoricom Radović, sa kojom je bio u braku od 1976. do 2015. godine, i koja je bila doktor pravnih nauka i stručnjak za komparativno ustavno pravo. Njen dalji rođak bio je mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije Radović.
2018. godine na tajnom venčanju oženio se pesnikinjom Ljiljanom, sa kojom danas živi mirnim penzionerskim životom.
