Srpski plemić-monah Danilo Drugi bio je arhijerej, ratnik, državnik i književnik, moćan i poštovan na dvorovima Nemanjića u 13. i 14. veku.
Njegovo svetovno ime ni danas nije poznato, a žitija navode da je u mladosti bio miljenik kralja Milutina, baš kao što je princ Rastko bio mezimac Stefana Nemanje.
Takođe, slično Svetom Savi, mladić beži na Svetu goru gde postaje monah Danilo, ali nema vremena da bude isposnik, jer naredne tri godine komanduje odbranom Hilandara od opsade Katalanske kompanije, najokrutnije najamničke trupe u 13. veku.
Značaj te bitke je ogroman, jer je oko 1300. Sveta gora bila verski, politički, diplomatski i obaveštajni centar celog pravoslavnog sveta, smeštena na neutralnoj teritoriji u Romejskom carstvu. Za pravoslavce je Atos bio ono što je za katolike bio Vatikan, kažu istoričari.
"Iščitavajući iznova dokumente o Milutinovom vremenu, vidi se da je Danilo njegov štićenik i najpoverljiviji saradnik", kaže istoričar prof. dr Vlada Stanković.
To je neverovatna ličnost, arhijerej, ratnik, državnik i književnik, moćan i poštovan na dvorovima svih Nemanjića. On je doslovno postavljao kraljeve na tron, a na istorijskoj sceni prvi put zablistao kao komandant bitke za Hilandar.
Tajna dinastije Nemanjića: Evo zašto su svi vladari nosili ime Stefan!
Misteriozni plemić
Opsadu i pljačku Svete gore, simbola pravoslavnog „vizantijskog komonvelta“, započela je Katalanska kompanija - koju je unajmio car Andronik Drugi u nadi da će njome uspeti da se suprotstavi Turcima. Neočekivano, najopasnija plaćenička vojska toga doba okrenula se protiv pravoslavne Vizantije koju je smatrala većim neprijateljem od Turaka.
"Car Andronik je prevideo je da su Katalanaci bili jači od regularnih Romejskih trupa" kaže dr Vlada Stanković i dodaje:
"Nije bila slučajnost što su plaćenici započeli rat s Vizantijcima, kao i velike pljačkaške pohode, posebno prema Svetoj gori. Pohodi Katalanaca bili su usklađeni s naporima "latinskog cara" u egzilu Karla Valoa i pape Klementa Petog da pokrenu novi krstaški rat protiv Vizantije i unište "šizmatičko carstvo."
Crkva Svetog arhiđakona Stefana u Banjskoj-vlaga uništava hram...
Kralj Milutin, vladar Srbije na ivici vizantijskog i zapadnog sveta, bio je svestan velike bure koja se pripremala. Nastupao je oprezno i pragmatično pregovarao sa papskim zagovornicima novog krstaškog rata, i istovremeno je preko obaveštajne mreže pratio vesti o pohodima pljačkaša pod papskom zaštitom na Atos.
Svestan da bi uništenje Svete gore bilo fatalan moralni poraz pravoslavnog sveta, Milutin je godinama krišom utvrđivao Hilandar. Uoči katalanskog napada on je sazvao Državni sabor da bi za igumana imenovao jeromonaha Danila, koji je samo dve godine ranije bio deo lične Milutinove dvorske pratnje i garde.
"Reč je mladom učenom plemiću koji je misteriozno otišao u manastir i munjevito napredovao u vrh crkvene hijerarhije. Danilo je, potpuno neuobičajeno na Državnom saboru u Srbiji a ne na monaškom skupu na Atosu, imenovan za igumana Hilandara. On je nesumnjivo bio Milutinov čovek za specijalne zadatke kome je bila namenjena najveća misija tog doba, odbrana Svete gore, jer Vizantija nije više imala snage za to, navodi Stanković.
Hrabro srce
Danilov učenik, saborac i biograf je ostavio svedočanstvo o tom strašnom vremenu:
" Posle malo vremena tiha života u Svetoj gori podigoše se mnogi narodi, i velikom silom zavojevaše mnoge krajeve grčke zemlje, čak i do samoga Carigrada, i sve opusteše, i zarobljenike odvedoše u ropstvo. Ovi dođoše sa svojim silama u Svetu goru, i opkolivši je, razgrabiše sva bogatstva sabrana u njoj, i skoro je svu opusteše.
Iguman Danilo je s kolonom naoko običnih crnorizaca (kaluđera) stigao na Hilandar u poslednji trenutak. Katalanci nisu sprečili dolazak "kaluđera" na Svetu goru jer nisu poznavali srpske zakone, po kojima je svaki utvrđeni manastir u Srbiji još od Nemanjinog vremena bio i vojni centar u kojima su odabrani "muževi rabotali u vojnički zakon", uvežbavajući odbranu od opsade, a imali su mnogo iskustva iz ratova s Romejskim legijama.
Manastir Banjska
Tako su se stalnoj vojnoj četi pod komandom hilandarskog stratora pridružili Danilovi crnorisci iz Srbije, čije su mantije skrivale odabrane vojnike. Zahvaljujući njima Hilandar jedini odoleva opsadama, a iza njegovih zidina utočište nalazi veliki broj porodica iz okolnih sela. Žitija navode: "Ceo mnogobrojni narod za dugo vremena hranio se od toga slavnoga manastira Hilandara".
Ipak, duga opsada je iscrpljivala i manastirske zalihe.
"Veliko je bilo stradanje i počeše ljudi i sve životinje skončavati od gladi. Ljudi od gladi zijajući, sudarahu se i padahu kao pijani i obuzeti glađu, nisu mogli ni gledati. Fruzi, Turci, Jasi, Tatari, Mogovari i Katalani mnoge svete hramove ognjem upališe i njihovo bogatstvo razgrabiše i zarobljenike odvedoše u ropstvo, a ostali skončavahu od najljuće smrti, gladi. Ne beše ko će ih pogrepsti, no se zverovi i ptice nebeske hranjahu od njihova tela" piše Danilov učenik.
On s divljenjem beleži da Danilo ostaje nepokolebljiv, uprkos paklenim prizorima koje svakodnevno gleda s visokog Milutinovog pirga - kule, osmatračnice i štaba odbrane Hilandara, koji svakodnevno napadaju Katalanci.
"Velika množina njih počeše seći vrata grada slavnoga manastira Hilandara, a drugi deo njih pozadi razbijahu zidove grada, hoteći ući unutra. Strele padahu kao kaplje dažda, puštane rukama bezbožnika, i ratne trube kliktahu, i sami jednoglasno se derahu ustremljujući se napred. Strašno beše videti njihov ubojni stroj. Gospodin moj, hrabra duša, ostade nepokolebiv, muški
boreći se sa bezbožnicima od jutra do večera" zapisao je Danilov učenik.
Danilov grad Maglič
Da sve bude neverovatnije, Danilo je jedan predah od katalanske opsade iskoristio da s odabranim ratnicima spase najveće dragocenosti manastira, najverovatnije relikvije, knjige i dokumente, koje donosi u prestono Skoplje kralju Milutinu. Ovaj ga zadržava da ostane dok opsada ne prođe, ali Danilo odbija i kreće nazad na Svetu goru iako se "nije mogla naći nijedna staza kojom bi se moglo ići mirno, bez borbe i ratišta". Pod borbom se probija ka Atosu, svetoj zemlji koje je harala i palila Katalanska kompanija.
Ugasio oganj vinom
Ohrabreni Danilovim povratkom sa pojačanjem, branioci su želeli odmah da napadnu Katalonsku kompaniju, ali iguman-vojskovođa ih sprečava da uludo ginu. On potajno izvodi svoju vojsku "na jedno tvrdo mesto puta" kojim su redovno prolazili Katalani s opljačkanim blagom i robljem, gde postavlja zasedu.
"Kada uđoše među njih ti bezbožnici, tada iznenada ustadoše deca prepodobnoga i jednodušno ustremivši se, uskočiše posred njih i mnoge umrtviše; druge raniše, a zarobljenike otpustiše u slobodu. Tu ugrabiše mnogo bogatstvo poganika. A gospodin moj i učitelj uze oružje sve išarano zlatom samoga vojvode tih poganika ", opisao je biograf Danilovu pobedu.
Carostavnik - biografije Nemanjića, najznačajnija knjiga srpske istorije
Ova bitka bila je prelomni trenutak posle koje iguman Hilandara uzima pod zaštitu i druge svetogorske manastire. Poslednja čin rata za Atos odigrava se u ruskom Pantelejmonu gde pljačkašku hordu sačekuju srpski strelci napetih lukova. Katalanci, besni zbog gubitaka, pokušavaju da ih žive spale u njihovom uporištu na pirgu (kuli) manastira.
- Veliku množinu drveta užegoše, dok se nije pirg zažario kao ognjena peć. A čeda prepodobnoga, koja su tu bila, ustreliše mnoge od bezbožnih - opisuje Danilov učenik bitku.
Napadači su znali da manastiri oskudevaju vodom i da u pirgu sigurno nema dovoljno za gašenje lomače. Čak su seli kraj kule da obeduju, slaveći pobedu unapred. Doživeli su neprijatno iznenađenje, jer je dovitljivi Danilo spremio ćupove s vinom kojim je ugasio vatru, a ostatak hilandarske posade napao je pozadinu pljačkaša koji su zatim pobegli u rasulu. Bio je to konačni poraz Katalanske kompanije.
" Malo je ljudi koji su kao Danilo ostavili dubok trag u svom dobu", smatra dr Stanković.
Kao državnik, on je praktično imao presudan uticaj na postavljanje svih kraljeva posle Milutina. Ostavio nam je "Žitija kraljeva i arhiepiskopa srpskih" koje je pisao sa svojim učenicima, kao najvažnije biografsko delo o svetovnim i duhovnim srpskim vladarima srednjeg veka. Bio je i veliki graditelj, koji vodio radove na kraljevskim zadužbinama Banjskoj i Visokim Dečanima, a sam je dozidao pripratu i crkvu Bogorodice Putevoditeljice u Pećkoj patrijaršiji. Uprkos svemu, Danilo Drugi je i danas misterija za sopstveni narod.
Arhiepiskopa Danila je Srpska pravoslavna crkva uvrstila među svetitelje, ali do danas o Danilu nije napisana nijedna knjiga, iako je uz Svetog Savu on najvažniji srpski arhijerej.
" Praktično, Danila je najviše proučavao britanski istoričar Gordon Mak Danijel, fasciniran njegovim delom. To mnogo govori o Danilu, a još više o nama ", kaže prof. dr Vlada Stanković.
Iguman i branilac Hilandara, a docnije arhiepiskop, Danilo Drugi bio je nalik Svetom Savi; aktivan i u političkom životu, nastupao je kao pomiritelj, prvo kralja Dragutina i kralja Milutina, a zatim Milutina i Stefana Dečanskog.
Plemić i ratnik, u monaškom životu bio je strogi podvižnik. Nije želeo da napušta Hilandar, ali ga je polovinom 1311. kralj Milutin pozvao da nadgleda izgradnju manastira Banjska, svoje zadužbine i riznice. Kao episkop banjski, Danilo prati radove do završetka (početkom 1315), a zatim odlazi u Hilandar, gde ne ostaje dugo. Već 1316. kralj Milutin ga ponovo zove u Srbiju, jer mu je želja bila da Danilo postane novi srpski arhiepiskop.
Međutim, on nije želeo tu dužnost i uspeva da za arhiepiskopa „progura“ 1317. svog učenika, igumana hilandarskog Nikodima.
Danilo je tada izabran za episkopa humskog i ostao je uz kralja Milutina do njegove smrti 1321, a sledeće godine se ponovo povukao u Hilandar. Posle smrti arhiepiskopa Nikodima, Danilo je 14. septembra 1324. godine izabran za jedanaestog arhiepiskopa srpskog. Stolovao je u Magliču u klisuri Ibra, baveći se obnovom i zidanjem bogomolja, kao i prosvetom.
- I u Magliču gradu, i tu su bila poznata dela njegovih trudova. Jer u njemu podiže prekrasne palate i ostale ćelije, na prebivanje onima koji su tamo. I tu, u crkvi Svetog Georgija, u gradu tome, utvrdi božanstveni zakon da se u njoj neizmenjeni svagda vrši, obilno u njoj postavivši božanstvene knjige i sve ostale crkvene potrebe. Za takve njegove mnoge podvige i priloženija domovima Božjim, neka mu Gospod dade večno blaženstvo... zapisao je njegov učenik.
Preminuo je noću između 19. i 20. decembra 1337, a Srpska pravoslavna crkva ga je proglasila za svetitelja.
Zašto najveći sprski vladar nije proglašen za sveca: Gresi koje crkva nije oprostila Dušanu Silnom!
