Svojim neobičnim životom Sergej Jesenjin je uvek skretao pažnju. Delom je to bio njegov svestan postupak, kao neka vrsta samopromocije (nošenje narodne nošnje na proslavama po Moskvi i Petrogradu nije ništa drugo do želje da se bude primećen), a delom je za to bio zaslužan deo njegove ličnosti koji je zahtevao život po sopstvenom diktatu i nikako drugačije. Koliko god da je njegov život bio buran, paradoksalno, ni njegova smrt nije bila ništa mirnija.
Prema zvaničnom policijskom izveštaju veliki ruski pesnik je dana 28. decembra 1925. godine u hotelu Angleter izvršio samoubistvo. On sopstvenom krvlju piše svoju posmrtnu pesmu, a potom se kaišem od kofera obesio o cevi za grejanje i tako okončava svoj život u hotelskoj sobi broj 5. Ova verzija Jesenjinove smrti bila je naširoko prihvaćena sve dok se nisu pojavili još neki detalji koji bi mogli da posvedoče da je sve bilo drugačije.
Samo godinu dana pre Jesenjinove smrti 14 njegovih prijatelja, kolega i pesnika bilo je privedeno na ispitivanje od strane GPU-a (državno političko upravljanje) koji su u to vreme stalno pratili poslove stvaralačke inteligencije. Jesenjin te iste godine piše pesmu Zemlja nitkova u kojoj govori o ništavnosti revolucije i o tome kako je svako ko je na vlasti lopov i prevarant. To u Rusiji njegova doba nije moglo da prođe nekažnjeno.
Glavni adut priči o samoubistvu Sergeja Jesenjina jeste pesma koju je pisac ostavio za sobom "Doviđenja druže, doviđenja". Prema naširoko prihvaćenom verovanju, Jesenjin je ovu pesmu napisao sopstvenom krvlju. Međutim, ekspertiza za istinitost krvi nikada nije urađena.
Doviđenja, druže, doviđenja
Čuvaju te, mili, moje grudi.
Rastanak je znak predodređenja,
Susret nam se u daljini nudi.
Doviđenja, bez stiska, bez glasa,
Ne tuguj mi, stuštenih obrva –
Nije novo mreti pre svog časa,
Al ni život nije novost prava.
Ovu pesmu, Jesenjin je veče pred smrt dao svom prijatelju Volfu Erlihu koji se te večeri, sa još dvoje ljudi našao u Jesenjinovoj sobi. Pesnik je papir sa pesmom ubacio u džep kaputa svog prijatelja i rekao mu da ne mora da žuri sa čitanjem, da pesma ne govori o njemu, te da je natenane sutra pročita. Ovaj detalj da je pesma baš na ovakav način stigla do Erliha ostao je zabeležen samo u njegovoj knjizi koju je napisao nekoliko godina nakon smrti Jesenjina.
Erlih je na pesmu potpuno zaboravio. Kako je on tvrdio, u svom tom metežu koji se odigrao oko ubistva Jesenjina, on nije bio svestan da u svom džepu nosi jedan od ključnih dokaza za Jesenjinovo samoubistvo. On ju je tek dan nakon smrti pesnika, dakle 29. decembra, predao policiji.
Na mesto ubistva izašao je inspektor Garbov koji je zapisao jedan potpuno neprofesionalni izveštaj kom su nedostajali ključni delovi, poput izgleda prostorije, razbacanih stvari, doktorskog izveštaja… Uprkos svemu tome, Garbov je odmah konstatovao da je reč o samoubistvu iako mu je nedostajao jedan ključan dokaz, koji je mogao videti tek dan kasnije – upravo ova pesma.
Ono što dodatno komplikuje situaciju jeste ta činjenica da Jesenjin ovu pesmu zapravo ni nije napisao tačno pred smrt. Ona je nastala skoro pola godine ranije i bila je drugačija od one kakvom je danas znamo.
Aleksej Dehterev je 1934. godine u jednim pariskim novinama obelodanio da je ova pesma nastala za vreme Jesenjinovog boravka na Kavkazu. Pesnik je tamo otišao u julu 1825. godine i proveo dva meseca, sve dok nije dobio vest o pogibiji njegovog dragog prijatelja Alekseja Ganina.
Ganin je takođe bio pisac. On je uhapšen 1824. godine jer su ga optužili da pripada Odredu ruskih fašista. Naravno, to je bilo samo opravdanje za javnost. Nešto drugo je smetalo ruskom vrhu.
Ganin je napisao manifest koji je objavljen u jednim ruskim novinama, O miru i slobodnom radu u kom je otkrio svoje poglede na komunizam koji se nisu baš poklapali sa pogledima partije.
"Iza svih reči komunizma o slobodi, jednakosti i bratstvu naroda stoji smrt i razaranje, razaranje i smrt", pisalo je u manifestu.
Na saslušanjima povodom ovog slučaja, Ganin je uvek isticao kako mu je Jesenjin samo prijatelj, a ne i politički drug i da su njihovi pogledi na politiku potpuno suprotni. Bez obzira na to, Jesenjin nije mogao da izbegne saslušanje GPU-a. Ganin i još 13 ljudi su zbog ovog slučaja streljani, ali Jesenjin ne.
Vest o ubistvu dragog prijatelja Jesenjina je zatekla na Kavkazu. Tada on piše ovu pesmu, koja je u originalnoj verziji imala četiri ili pet stihova, a ne samo dva, i posvećuje je svom Ganinu. I doista, ako pažljivo pročitate makar i samo ove dve strofe koje danas imamo, videćete da je reč, ne o oproštaju pesnika sa životom, već o oproštaju pesnika da dragim drugom.
Stoga, ova pesma koja se uzima kao vodeći dokaz u istrazi Jesenjinovog samoubistva, zapravo nije njegova oproštajna pesma, već je pesma oproštaja sa svojim drugom. Erlih kao dobar Jesenjinov prijatelj i kao osoba koja je bila zadužena da pomogne Jesenjinu u štampanju svojih pesama, verovatno je morao znati za postojanje ove pesme. A i zar nije malo čudno da zaboravite na cedulju koju vam je prijatelj dao samo veče pre nego što je počinio samoubistvo? Zar u toj situaciji ne biste vrteli film od prošle večeri i tražili neki dokaz o njegovoj želji da oduzme sebi život?
Ah, da, zaboravili smo da napomenemo. Erlih je pomagao Jesenjinu da štampa svoje pesme, ali je radio i za GPU koji je u to vreme bio koban za svakog malo slobodnijeg, glasnijeg pisca. Možda je Erlih za javnost bio Jesenjinov prijatelj, a privatno je špijunirao najkontraverznijeg ruskog dečaka i čekao da da znak kada on može biti eliminisan.
NE PROPUSTITE
(Stil.kurir.rs/Časopiskuš.rs)
