HARUKI MURAKAMI

Japanski pisac čijim delima i citatima se divimo: Ceo život posvetio svojoj supruzi i pisanju!

Haruki Murakami je japanski pisac. Njegove knjige i priče bili su bestseleri u Japanu, ali i širom sveta, jer su njegovi radovi prevedeni na 50 jezika.

Lifestyle 17.10.2020. - 09:53h Autor: Stil / Biografija.org
Haruki Murakami, Foto: Profimedia

Rođen je 12. januara 1949. godine u Kjotu. Priznanja kritike za njegove radove su mu donele brojne nagrade u Japanu i u svetu, kao što je nagrada Franca Kafke 2006. godine i Jerusalimska nagrada  2009. godine. Murakamijevi najzapaženiji radovi su „Lov na divlju ovcu“ iz 1982. godine, „Norveška šuma“ iz 1987. godine, zatim „Letopis ptice navijalice“iz 1994. godine, „Kafka na obali“iz 2002. i „1Q84“ iz 2009. godine, piše Biografija.org.

 

Takođe je sa engleskog preveo na japanski jezik razne radove pisaca od Rejmonda Karvera pa sve do Dž.D. Salindžera. Njegovi romani su okarakterisani od strane Japanskog književnog društva kao „nejapanski“ jer se smatralo da su nastali pod uticajem zapadnjačkih pisaca.

 

Haruki Murakami je rođen 12. januara 1949. godine u Kjotu u Japanu posle Drugog svetskog rata. Odrastao je u tri grada i to u Šukugavi, u Ašiji  i u Kobu  kao jedino dete u porodici Murakami. Njegov otac je bio sin budističkog sveštenika, a majka kćerka trgovca iz Osake. Oboje su izučavali japansku literaturu. Još od detinjstva Murakami je kao i Kobo Abe bio pod uticajem zapadne kulture, kao i ruske muzike i literature. Odrastao je čitajući širok obim radova evropskih i američkih pisaca kao što su Franc Kafka, Gistav Flober, Čarls Dikens, Fjodor Dostojevski, Ričard Brotigen  i Žak Keruek. Ovi uticaji sa zapada su Murakamija izdvojili od većine japanskih pisaca.

 

Murakami je studirao dramu na Univerzitetu Vaseda u Tokiju gde je upoznao Joko , sadašnju suprugu. Njegov prvi posao bio je u prodavnici gramofonskih ploča. Pre nego što će završiti studije Murakami je otvorio bife i džez bar „Piter Ket“ u Kokobundžiju u Tokiju koji je vodio od 1974. do 1981. godine zajedno sa svojom suprugom. Odlučili su da ne žele da imaju decu.

 

Bio je lep kao greh, talentovan i proklet: Životna priča jednog od najvećih muzičara 20. veka! (FOTO)

foto: Profimedia

Murakami je ozbiljan maratonski trkač i entuzijasta za triatlone iako nije počeo sa trčanjem pre 33 godine života. Svoj prvi ultra maraton je završio 23. juna 1996. godine. Trčao je 100 kilometara oko jezera Saroma u Hokaidu  u Japanu. O svojoj vezi i ljubavi prema trčanju pisao je u svojim memoarima pod nazivom „O čemu pričam kada pričam o trčanju“.

 

Pisca Triologija pacova Murakami je počeo da piše fikciju sa 29 godina. Pre toga, rekao je, „…nisam pisao ništa. Bio sam jedan od onih običnih ljudi. Vodio sam džez klub i nije me bilo briga nizašta…“ Inspiraciju za svoj prvi roman „Hear the wind sing“ dobio je gledajući bejzbol utakmicu 1976. godine. Bio je na stadionu u Tokiju kada je palicu preuzeo Amerikanac Dejv Hiton . Prema često ponavljanoj priči u trenutku kada je Hilton postigao udarac Murakami je shvatio da bi mogao napisati roman. Opisao je to kao trenutak nadahnuća, toplinu, koju i dan danas oseća u srcu. Otišao je kući i iste noći počeo da piše svoj prvi roman. Na svom prvom romanu radio je deset meseci. Pisao je noću, a danju radio u baru. Završio je roman i poslao ga na jedini literarni konkurs koji bi prihvatio rad tolike dužine. Tu je osvojio prvo mesto 1978. godine.

 

Njegov početni uspeh sa prvim romanom ga je ohrabrio da nastavi sa pisanjem. Godinu dana kasnije objavio je nastavak sa romanom „Fliper, 1973“ . „Lov na divlju ovvu“ objavljuje 1982. godine. Roman je naišao na pozitivne kritike. Ova tri romana predstavljaju „Triologiju pacova“. Nastavak trilogije, „Pleši, pleši, pleši“  je napisan kasnije, ali se ne smatra delom ove serije. U centru ove triologije je bezimeni narator i njegov prijatelj „pacov“. Njegova prva dva romana nisu bila dosptupna na engleskom jeziku, izvan Japana, sve do 2015. godine. Murakami ih je smatrao nezrelim i klimavim. Zbog toga nije bio previše voljan da ih prevede na engleski jezik. „Lov na divlju ovcu“ je bila prva knjiga gde je osetio radost pričanja priče. „Kada čitate dobru priču samo nastavite čitati. Kada ja pišem dobru priču samo nastavim pisati“, rekao je Murakami. Šira priznanja Roman „Tvrdo kuvana zemlja čudesa i kraj sveta“  je napisao 1985. godine. To je fantazija koja je magične elemente njegovog rada podigla na novi nivo.

Murakami je postigao veliku slavu i nacionalno priznanje 1987. godine objavljivanjem romana „Norveška šuma“. Reč je o nostalgičnoj priči o gubitku i seksualnosti. Prodati su milioni kopija ove knjige među mladim Japancima. Jedva poznatog Murakamija u žižu javnosti doveo je ovaj roman. On je zbog slave i popularnosti napustio Japan 1986. godine. Putovao je kroz Evropu, živeo u SAD-u, a trenutno živi u Tokiju. Od otuđenosti do posvećenosti „Letopis ptice navijalice“ iz 1995. godine je roman koji spaja realistično i fantastično, a sadrži i elemente fizičkog nasilja. On je više društveno svestan nego Murakamijevi prethodni radovi. Baveći se delom teškom temom ratnih zločina u Mančuku  u sjeveroistočnoj Kini. Roman je osvojio nagradu Jomiuri  koju mu je dodelio njegov bivši najveći kritičar Kenzaburo Oe, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1994. godine. Obrada kolektivne traume je uskoro postao važan motiv u Murakamijevom pisanju koje je pre toga bilo subjektivno po prirodi. Murakami se vratio u Japan nakon zemljotresa u Kobu i napada gasom kultnog pokreta Aumšinrikio. O ovim događajima je pisao u prvom nefikcijskom radu „Podzemlje“. Napisao je i zbirku kratkih priča „Posle zemljotresa“. „Podzemlje“ se uglavnom sastoji od intervjua žrtava terorističkog napada gasom u podzemnim železnicama Tokija. Murakami za sebe kaže da je promeni osvoju poziciju od „izdvojenog“ do „posvećenog“ nakon što je ostao u SAD-u 1991. godine.

 

Prema njegovim rečima ranije knjige su nastale iz njegovog individualnog mraka, dok kasniji radovi zalaze u tamu i mrak društva i istorije. Engleski prevodi većine njegovih kratkih priča napisanih između 1983. godine i 1990. su spojene u zbirku pod nazivom „Slon nestaje“. Murakami je aktivno učestvovao u prevođenju njegovih radova na engleski jezik. On je radio adaptaciju svojih dela kako bi ih približio američkoj stvarnosti. Kasnije su njegova dela na nemački prevođena upravo sa engleskog jezika, a to je bila Murakamijeva želja.

 

Od 2000. godine „Moj slatki Sputnjik“ je prvi put objavljen 1999. godine. Zatim „Kafka na obali“ 2002. godine čiji je engleski prevod stigao 2005. godine. Roman „Kafka na obali“ je osvojio Svetsku nagradu za fantastične romane. Engleska verzija njegovog roana „Kada padne noć“ je objavljena u maju 2007. godine. Njujork Tajms  ju je označio kao „značajnu knjigu godine“.

 

Pri kraju 2005. godine Murakami objavljuje zbirku kratkih priča pod naslovom „Tokio Kitanšu“ što se u slobodnom prevodu prevodi kao „Misterije Tokija“. Zbirka engleskih verzija 24 kratke priče „Blind willow, sleeping women“ je objavljena u avgustu 2006. godine. U ovoj zbirci se nalaze stariji radovi iz 80-tih godina, kao i neke novije kratke priče uključujući svih pet iz „Tokio Kitanšu“. Murakami 2002. godine objavljuje antologiju „Rođendanske priče“. Ova zbirka uključuje radove više različitih autora, a ne samo Murakamijeve.

 

Memoari „O čemu pričam kada pričam o trčanju“ sa pričama o njegovom iskustvu kao maratonca i trijatlete su objavljeni u Japanu 2007. godine, a engleski prevod je stigao naredne godine. Naslov je inspirisan naslovom zbirke kratkih priča autora Rejmonda Karvera, „O čemu pričamo kada pričamo o ljubavi“. Njegov roman „1Q84“ je objavljen u Japanu 29. maja 2009. godine. Broj 9 se na japanskom jeziku izgovara kao „kju“ pa odatle i „Q“ u naslovu romana. Ova knjiga je bila na listi za azijsku književnu nagradu 2011. godine.

 

Bio je opsednut ženama, ali s njom je živeo do smrti: Životna priča najkontroverznijeg fotografa 20. veka!

foto: Profimedia

Međutim, zbog antijapanskih demonstracija u Kini 2012. godine, Murakamijeve knjige, kao i knjige drugih japanskih autora su povučne iz prodaje. Murakami je kritikovao kinesko-japanske političko teritorijalne svađe i okarakterisao ovaj nacionalistički odgovor „kao jeftinu tečnost koju političari daju javnosti“.

 

U aprilu 2013. godine objavio je roman „Bezbojni cukuru tazaki i njegove godine hodočašća“. Ova knjiga je postala međunarodni bestseler sa podeljenim kritikama. Stil pisanja većine njegovih radova su napisani u narativu prvog lica po tradicionalnom japanskom žanru „aj novel“. On tvrdi da zato što porodica igra značajnu ulogu u tradicionalnoj japanskoj kulturi i književnosti svaki glavni lik koji je nezavistan postaje osoba koja ceni slobodu i samoću umesto intime. Takođe je značajan i Murakamijev smisao za humor, što se može videti u zbirci kratkih priča „Posle zemljotresa“. U priči „Super žaba spašava Tokio“ glavni lik se suočava sa žabom visokom dva metra koja priča o uništenju Tokija dok ispija šolju čaja. Uprkos trezvenosti ove priče Murakami misli da bi čitaoc trebao da se zabavi kada se načne ozbiljnost teme. Neke analize vide aspekte šamanizma u njegovim radovima.

 

Suzan Fišer u članku iz 2000. godine povezuje japansku izvornu religiju ili japanski šamanizam sa neki melementima iz „Letopisa ptice navijalice“ kao što je spuštanje u presušen bunar.

 

Neki od Murakamijevih romana su ekranizovani, a i od kratkih priča su nastali i filmovi.

 

Privatni život

 

Nakon što je dobio Gunzo nagradu za svoj prvi roman Murakami nije težio ka tome da se susreće sa ostalim piscima. Osim što je sarađivao sa nekoliko pisaca, on nikada nije bio deo ove zajednice zato što je sebe smatrao samotnjakom. Nije voleo grupe, škole, ni književne krugove. Kada radi na knjizi Murakami se oslanja na svoju ženu koja je uvek njegov prvi čitalac.

 

Haruki Murakami je obožavalac krimi romana. Tokom školskih dana dok je živeo u Kobu kupovao je polovne knjige i tako učio engleski jezik. Takođe, zanimali su ga i ruski pisci Lav Tolstoj i Fjodor Dostojevski. Murakami je imao strast prema slušanju muzike, a posebno klasične i džez. Kada je imao oko 15 godina počeo je da se interesuje za džez muziku nakon što je posetio jedan koncert u Kobu. Murakami je rekao da je muzika kao pisanje „mentalno putovanje“. Nekada je težio da bude muzičar, ali pošto nije znao da svira nijedan insrument pa je odlučio da postane pisac.

 

Murakami je 2011. godine donirao 80. 000 evra od svoje nagrade u Kataloniji žrtvama zemljotresa i cunamija kao i nastradalima u nuklearnoj katastrofi u Fukušimi. Preuzimajući nagradu u svom govoru je rekao da je situaciju u Fukušimi „druga najveća nuklearna katastrofa koja je zadesila japanski narod.

 

Međutim to ovaj put nije bila bomba bačena na nas nego naša sopstvena greška“.

 

Po Murakamiju japanski narod bi trebao odbaciti nuklearnu energiju nakon što su načili kroz žrtve kakve ožiljke radijacija ostavlja na svet i ljudsko zdravlje.

 

Pratite Stil magazin na facebook:
https://www.facebook.com/Stil.kurir.rs

Razmena sadržaja

Inicijalizacija u toku...