Profesor dr Branimir Nestorović je dečji pulmolog i alergolog koji decenijama leči našu decu u prostorijama Univerzitetske dečje klinike "Tiršova". To je čovek koji je svojim znanjem, iskustvom, pristupom, ljubavlju prema deci uspeo nešto čime se malo koji lekar može pohvaliti – da svako ko uđe u njegovu ordinaciju, izađe sa osećajem da je tu pronašao nekoga ko će zaista učinite sve što može da mu pomogne.
Za Zelenu učionicu on je ovako govorio:
Mnogo puta ste naglasili da su jedan od najvećih zdravstvenih problema današnje dece – respiratorne infekcije. Šta je prvo što savetujete roditeljima dece koja već imaju problem, a šta je ono što predlažete kao vid preventive?
Prvo i osnovno je da se izbegava nepotrebna primena antibiotika. Roditelji ne shvataju da antibiotici kod virusnih infekcija disajnih organa (a takvih je preko 90%), ne samo da ne deluju, već pogoršavaju problem. Ovo se najpre dešava zbog poremećaja crevne flore koje antibiotici izazivaju, a normalna flora creva je suština zdravlja deteta. Dakle, antibiotike samo ako postoje dokazi o bakterijskoj infekciji (visoka temperatura, visoki leukociti u krvi, povišene vrednosti CRP-a itd.)
Boravak na svežem vazduhu tokom zime, dosta voća i povrća su bolja preventiva od sedenja u sobi, da se spreči infekcija.
Više decenija ste posvećeni deci, njihovom zdravlju i ozdravljenju. Jednom prilikom ste čak izjavili da su deca mnogo iskrenija od odraslih i da Vam zato rad s njima prija. Da li su se, kroz vreme, ona promenila? Iz Vašeg ugla, da li su deca – deca, danas i pre 20 ili 30 godina ili se tu nešto promenilo?
Na žalost današnja deca nemaju detinjstvo. Nema igre u grupama, igre su kompjuterske, usamljeničke. Nema fizičke aktivnosti. Nedavno je objavljeno istraživanje koje je upoređivalo fizičku spremnost tinejdžera i aktivnih muškaraca od 60 godina. Rezultati su porazni, seniori su bili u boljoj fizičkoj kondiciji. Gojaznost je bolest broj jedan danas, a ona je prethodnik brojnih bolesti u kasnijem životu. Višak higijene doveo je do epidemije alergijskih oboljenja i astme. Ishrana je puna mesa i zasićenih masnih kiselina, sa nedovoljno minerala. Voće se sve manje jede, a slatkiši (koji sadrže fruktozu koja delja i stvaraju sklonost ka dijebetesu) sve više. Zavisnost od mobilnih telefona je opasna kako intelektualno, tako i zbog zračenja kojima je izložen mozak deteta u razvoju. Dete do 12 godina ne bi trebalo da ima mobilni telefon. Današnja deca su slična mojoj generaciji, bogatija su materijalnim stvarima, ali bez jasne životne filozofije i sa pomešanim prioritetima.
A kada su u pitanju zdravstveni problemi, jesu li deca danas „bolesnija” nego ranije? I ako jesu, zbog čega je to tako?
U mojoj generaciji su astma i dijebetes bile nepoznate bolesti, a epilepsija retka. Naši problemi su bile infekcije i sportske povrede. Promenjen način života, aerozagađenje, posebno izlaganje buci (danas se ona smatra stresnijim za imuni sistem od aerozagađenja) doveli su do nastanka nekih bolesti za koje mi nismo ni znali kada sam počinjao da se bavim pedijatrijom.
Naši čitaoci veoma cene Vaše savete, bili oni u vezi sa medicinom ili nekom drugom oblašću. Koji je to recept za vaspitanje i uspostavljanje dobre komunikacije sa decom koji biste mogli da s njima podelite?
Nema nikakvih recepata, to su američki modeli. Ne možete se baviti poslom koji mrzite. Nedavno sam na svom blogu pisao o lečenju molitvama i ampatijom. Lekari koji saosećaju sa svojim pacijentima imaju bolje rezultate lečenja. Naravno da je to veoma emotivno teško i zahteva jaku ličnost, jer tuđe nesreće su „infektivne“, dovode vas u poziciju da procenjujute i sebe i svoju okolinu (što bih ja radio u toj situaciji, šta moji rođaci, da li bih mogao da obezbedim sredstva za lečenje dece?). Mislim da se previše oslanjamo na razum, a premalo na empatiju. Postoje empatijska polja u kojima se ljudi kreći i kao što pas zna šta njegov gospodar oseća, roditlj zna šta treba njegovom detetu. Treba samo da baci sve knjige koje je kupio i da se bavi svojim detetom.
Veoma cenite ulogu žene, majke, u funkcionisanju porodice. Koji su to „zadaci” koje samo majka može da ispuni i šta je to u čemu je otac, ma koliko važan bio, ne može zameniti?
Majka nosi dete u svojoj utrobi, jedan deo njenih nervnih ćelija (po nekim ispitivanjima do 5%) su nervne ćelije deteta koje prelaze u krvotok majke i naseljavaju se u mozgvu. Majka i dete su celina, a otac tek treba tu da nađe svoje mesto. To i jeste razlog što je rođenje deteta stres za brak. Dete je prva životna briga majci, otac treba da svoju ulogu prilagodi tome. Mi danas znamo da majka i dete imaju telepatskuvezu, majka zna kada sa detetom nešto nije u redu i kada nema vidljivih znakova bolesti. Imao sam više puta tokom karijere da utvdim da su majke bile u pravu kada su opisivale neke simptome, koje ja nisam primećivao. Uloga oca je u vaspitanju, a najviše će doprineti tako što će pokazati poštovanje prema naporima majke da podigne dete.
Šta je najupečatljivije što pamtite iz perioda odrastanja i načina na koji su Vas podizali Vaši roditelji?
Moja majka i moja baba su bile dve žene koje veoma često citiram i koje sada tek potpuno shvatam. Posebno mi je u sećanju kuća moje babe, podrum u kome sam se igrao pun nekih neobičnih stvari (u podrumu su bile novine pre II svetskog rata, stare novčanice propale države, stare haljine i slike, figurice iz Vrnjačke Banje – jedna figurica lovačkog psa se razbila tokom poplave u Obrenovcu i to mi je bio skoro najteži materijalni gubitak, jer je nenadonkadiv). Najvažniji utisak koji sam uvek imao uz njih dve je da sam zaštićen i siguran, šta god uradio. Mislim da to i mi treba da pružimo našoj deci.
