Kolin Keli Aleksander iz Medisona u SAD imala je 38 godina kada se vraćala sa posla biciklom i doživela saobraćajnu nezgodu. Ovu nesrećnu ženu udario je kamion i njen život visio je o koncu.
Izgubila je toliko krvi da je, kako kaže, umrla dva puta - jednom na 20 minuta i jednom na 10 minuta. To nije bio kraj, u narednih 48 sati umrla je još nekoliko puta ali su hrabri lekari svaki put uspeli da je vrate u život. Dva dana su se borili da joj stabilizuju stanje i kada su konačno uspeli, uveli su je u veštačku komu koja je trajala pet nedelja, piše DailyMail.
Za tih pet nedelja izvršili su 29 operacija nad njom - popravili su potpuno smrskanu karličnu kost, noge, pokidane arterije, rektum, vaginu i mozak.
Iako su dali sve od sebe, nikada nisu mogli da zamisle da će Keli samo šest i po godina od stravične nesreće ponovo samostalno hodati, pričati, držati motivacione govore i nastaviti da se takmiči u triatlonu i maratonu.
Ova hrabra žena napisala je knjigu u kojoj je iznela svoje iskustvo tokom petonedeljne kome. Prenosimo vam odlomak iz nje:
"Ljudi imaju pogrešnu predstavu o tome šta je medicinski indukovana koma. Misle da to znači da si sasvim nesvestan, da ništa ne vidiš i ne čuješ i da ne možeš da odgovoriš. Moje nedelje u komi bile su traumatične jer sam bila zatvorenik sopstvenog tela. Nekada jesam bila nesvesna, ali nekada sam dolazila sebi. Tada nisam mogla da se fokusiram ni na koga i ni na šta, ali mogla sam da čujem zvukove i osećam. Stalno mi je bilo vruće, kao da gorim. Mislila sam samo na to koliko očajnički želim čašu vode. Imala sam halucinacije da sam u bazenu.
Povremeno bih čula poznati glas i to bi me malčice umirilo. Kad god bi Šon, moj muž, ušao u sobu, rekao bi "Ćao dušo, stigao sam". Ali to znam jer mi je on rekao, ne zato što se toga sećam. Kaže i da bih tada otvorila oči i gledala okolo, pravo kroz njega. Da, čak možete i da otvorite oči u komi.
Moji roditelji i brat takođe su bili uz mene. I tada bih samo zverala po sobi, nesvesna svega. Snovi su bili užasni. Često sam imala nasilne noćne more o tome da me siluju ili da sam sodomizovana. Sada znam da sam ih sanjala kada bi mi sestre menjale zavoje. Rektum mi je bio sasvim uništen, kao i vagina. Sestre su mi po dva sata svakog dana čistile rane i menjale zavoje. Tada bih i sanjala te užasne noćne more. Kažu i da sam tada pravila grimase i da bi mi krvni pritisak skočio do krova.
To vam je stvar sa medicinski izazvanom komom – ništa ne može da vas potpuno liši bola a da ne bude vrlo opasno. Koma vas samo ostavi zbunjenima i dezorijentisanima kako ne biste umrli od šoka nakon takvih povreda. Ali i previše lekova može da vas ubije takođe, pa lekari pokušavaju da doziraju anestezuju taman toliko da vam telo i dalje bude snažno da može da zaštiti vitalne organe za vreme operacije. Pored toga, moraju da dodaju i lek da povećaju pritisak jer ga anestezija opasno snižava. To je vrlo delikatno i jedna kap može da znači razliku između života i smrti.
Za sve to vreme, vaš mozak pokušava da sklopi nekakvu smislenu sliku od komadića stvarnosti koje interptretira vaš mozak pod teškim sedativima. Moja porodica se zaista trudila. Šon mi je dekorisao sobu. Moja prijateljica Suzan navraćala je svakog dana i čitala mi pesme. Ali ja se sećam samo kucanja sata. Prvo pravo sećanje na buđenje iz kome mi je pogled na muža koji stoji iznad mene. Onda sam videla i svoje roditelje.
Pomislila sam da se nesreća nedavno dogodila i začudila sam se kako su se tako brzo stvorili. U mom umu, prošli su tek sati, nikako nedelje od nesreće. Dušo, bila si u komi pet nedelja – rekao mi je muž i šokirao me. Počela sam da plačem. Nežno mi je rekao da me je udario kamion. Narednih par dana, Šon je ipak morao da me svakog jutra podseća zašto sam u bolnici. Sve te senzacije menjanja zavoja, cevčica prikačenih za mene, sve mi je bilo nepoznato. Onda sam pogledala dole i videla kolostomsku kesu. Tada sam još jače zaplakala…"
