Sindrom Alise u zemlji čuda je dobio ovaj naziv zbog izvrnute percepcije na stvari koja prati obolele osobe. Uzročnici nisu poznati, ali su osobe podložne migrenama česti pacijenti, sem toga su deca i adolescenti često zahvaćeni.
Iznenađujuće veliki broj ljudi doživljava simptome ovog neobičnog stanja, koje je nazvano po junakinji Luisa Kerola, koja je menjala veličinu nakon jela i pića.
Devetogodišnji Džoš Fert bio je u kolima sa roditeljima kada je primetio da se nešto čudno dešava sa zgradama sa obe strane – činilo se da postaju sve veće. Kada je to rekao svojoj majci Sonji, ona je bila zbunjena. Što se nje tiče, zgrade su izgledale isto kao i uvek. "Kako se automobil kretao, zgrade sa obe strane su se iznenada uvećale i osećao se kao da mu se približavaju", kaže Sonja.
Manifestacije neobičnog i donekle retkog sindroma
Deca su i mlađi ljudi su učestalo pacijenti, a Džošu su se više puta dešavale halucinacije različitih tipova. Neobičan izgled zgrada nije jedini put da se ovo desilo. Nakon što se jednog dana vratio iz škole, Džoš, koji je iz Kanbere u Australiji, rekao je majci kako su "lica njegovih učitelja postala veća, nesrazmerna njihovim telima, a zidovi učionice su se izdužili i udaljili od njega". Džoš kaže da je jednom prilikom, dok je igrao šah u školi, primetio da "mu prsti postaju sve širi i veći do te mere da se osećao nesposobnim da podigne šahovske figure“.
Ove bizarne epizode su bile najstrašnije noću, kada su se "ivice njegove sobe menjale, zidovi su postajali klimavi i zatvarali se oko njega", što je dovelo do noćnih strahova i poteškoća da uspava dete, prema Sonjinim rečima. Ona kaže da bi njen sin ponekad govorio da joj glas zvuči drugačije i da njen govor doživljava "nižim tonom i sporijim tempom".
Porodici je trebalo skoro dve godine da sazna šta se dešava. Džoš pati od retkog poremećaja poznatog kao sindrom Alise u zemlji čuda, ponekad se naziva i Todov sindrom.
Sindrom Alise u zemlji čuda utiče na način na koji ljudi percipiraju svet oko sebe i može da iskrivi način na koji doživljavaju sopstveno telo i prostor koji ono zauzima. To može uključivati izobličenja vida, kao i vremena. Zamislite da celog života vidite kako se ljudska lica menjaju u lica nalik zmajevima. Ovaj simptom je samo jedan od 40 vrsta vizuelnih izobličenja karakterističnih za sindrom Alise u zemlji čuda.
Sem sa vidom, bolest se poigrava i sa sluhom
Neki pacijenti takođe opisuju da vide različite delove tela dodate ljudima ispred sebe, kao što je skraćena ruka pričvršćena za lice osobe koja sedi ispred njih. Drugi simptomi uključuju viđenje ljudi ili predmeta koji se kreću usporeno ili neprirodno brzo ili se uopšte ne kreću. Njihov sluh takođe može biti pogođen – oboleli mogu čuti voljene kako govore čudno sporo ili neprirodno brzo. Takođe, prijavljuju da vide predmete ili delove svog tela kako se smanjuju ili otiču pred njihovim očima, stvarajući osećaj da i sami menjaju veličinu, baš kao što je Džoš doživeo.
Upravo je ovaj poslednji simptom doveo do imena poremećaja, po izmišljenom liku Luisa Kerola, koji se smanjuje nakon što popije napitak, a zatim raste nakon što pojede kolač. I samog Kerola su možda inspirisale perceptivne distorzije, možda izazvane migrenskim aurama – privremenim vizuelnim poremećajima koji se često javljaju kod osoba koje pate od migrene. Drugi sugerišu da je autor mogao da pati od sindroma Alise u zemlji čuda koji je izazvan epilepsijom, zloupotrebom supstanci ili čak infekcijom.
Zahvaljujući signalima iz naših različitih čula, koji se kombinuju sa našim iskustvima iz prošlih života, svako od nas svet doživljava drugačije od drugog. Svi postojimo u svojoj jedinstvenoj stvarnosti. "Percepcija nije pasivni proces pukog viđenja, slušanja, osećanja, ukusa ili mirisanja", kaže Moheb Kostandi, neuronaučnik i pisac iz Londona koji u svojoj knjizi "Telo jesam ja" razmatra sindrom Alise u zemlji čuda.
- To je aktivan proces. Mozak deluje na dolazeće senzorne stimuluse, na osnovu naših prošlih iskustava i predrasuda. Način na koji percipiramo stvari utiče na to kako se ponašamo, a način na koji se ponašamo utiče na ono što percipiramo.
Ali, ponekad naša percepcija može postati poremećena, kao kada ljudi pate od halucinacija, iluzija ili izobličenja. Kada je percepcija sebe i sveta u kojem živimo iskrivljena, rizikujemo da izgubimo osećaj za sebe i patimo od depersonalizacije. Možda čak i doživimo sam svet kao nestvaran, proces poznat kao derealizacija.
Slučajevi se teško otkrivaju zbog prolaznosti napada
U prošlosti se sindrom Alise u zemlji čuda obično odbacivao kao uglavnom bezopasno stanje koje ne zahteva medicinsku intervenciju. Izvesni stepen simptoma se prijavljuje u opštoj populaciji, pri čemu do 30 odsto adolescenata prijavljuje blaga ili prolazna iskustva sindroma. Poznato je da ga pokreću i određeni lekovi protiv kašlja i ilegalne halucinogene supstance.
Međutim, ponekad promene u našoj percepciji sveta pokreće nešto drugo što je u osnovi njih. Širok spektar uzroka je predložen za sindrom Alise u zemlji čuda kod dece i odraslih, uključujući moždane udare, tumore mozga, aneurizme, virusne infekcije, epilepsiju, migrene, očne bolesti i psihijatrijske poremećaje poput depresije i šizofrenije. Takođe je povezan sa nekim infekcijama kao što su Lajmska bolest, grip H1N1 i koksakivirus B1.
Jedna studija ga je čak identifikovala kao manifestacija Krojcfeldt-Jakobove bolesti (KJB), brzorazvijajućeg i često fatalnog neurodegenerativnog poremećaja.
Jan Dirk Blom, profesor kliničke psihopatologije na Univerzitetu u Lajdenu u Holandiji, jedan od retkih istraživača koji se posvetio proučavanju sindroma Alise u zemlji čuda, naglašava potrebu da lekari ozbiljno shvate pacijente koji opisuju ove simptome.
Blom kaže da se dijagnoza i prepoznavanje sindroma Alise u zemlji čuda jedva poboljšalo u poslednjih nekoliko decenija. "To je pravi izazov", kaže on. To često znači da se kod pacijenata može prevideti godinama.
Džilijan Haris, iz Pulboroa, Zapadni Saseks, u Engleskoj, dijagnostikovan je sindrom Alise u zemlji čuda tek pre šest godina u 48. godini, uprkos tome što je patila od njega od malih nogu. "Kao dete, ponekad sam se osećala kao da su stvari dalje od mene, a kada sam bila tinejdžerka, postala sam svesna i da su mi udovi ogromni, a ruke apsolutno masivne", kaže ona. Od oko 16. godine dijagnostikovana joj je epilepsija i lečena je od nje.
Evo zašto su neki ljudi više podležni sindromu
Međutim, ono malo istraživanja koje postoji počinje da pruža neke naznake o tome zašto sindrom Alise u zemlji čuda pogađa neke ljude, a druge ne.
"Genetika možda igra ulogu u stvaranju podložnosti sindromu Alise u zemlji čuda kod nekih ljudi, iako je to potrebno empirijski potvrditi", kaže Blom. Kod dece, encefalitis, uglavnom izazvan Epštajn-Barovim virusom, najčešći je uzrok sindroma Alise u zemlji čuda, dok se kod odraslih najčešće povezuje sa migrenama.
Snimanje mozga takođe nudi neke uvide. Ovi uvidi ukazuju na to da sindrom Alise u zemlji čuda može biti uzrokovan disfunkcijom regiona mozga koji se naziva temporo-parijetalno-okcipitalni spoj, gde se vizuelne i prostorne informacije kombinuju sa signalima o dodiru, položaju tela i bolu. Promene u ovoj ključnoj tački susreta senzornih informacija izazvane lezijama, neurološkim oštećenjima ili otokom mogu promeniti način na koji mozak tumači signale.
Još uvek ima mnogo posla koji treba da se uradi da bi se tačno razumelo šta se dešava u mozgu pacijenata sa sindromom Alise u zemlji čuda, kaže Blom. Ali on veruje da bi stanje moglo da pruži vitalne tragove o tome kako sam mozak prikuplja informacije o našem svetu.
- Mislim da nas ovaj sindrom može naučiti koliko je ceo proces percepcije složeniji, kompleksniji, a ipak uravnoteženiji, za razliku od onoga što obično uzimamo zdravo za gotovo. Ponekad je percepcija jedva pogođena kada su čak i prilično veliki delovi mozga ugroženi ili čak nedostaju (kao kod prozopometamorfopsije usled prostrelnih rana, koja obično nestaje u roku od nekoliko nedelja), dok u drugim slučajevima disfunkcija sitnih gomila nervnih ćelija kod [AIWS] može izazvati velike i trajne promene u našoj percepciji. Ovaj sindrom nas uči da cela mreža za (vizuelnu) percepciju ima ogromne delove koji se mogu zaobići ili kompenzovati drugim delovima, dok drugi izgledaju apsolutno ključni ako želimo da budemo u stanju da pravilno percipiramo veoma osnovne aspekte kao što su lica, linije, boje i pokret.
Mehanizmi odbrane protiv halucinogenih pojava
Ali sprovođenje studija mozga koje dolaze do korena onoga što se dešava kod pacijenata sa sindromom Alise u zemlji čuda nije lako. "Mislim da je velika prepreka retkost sindroma Alise u zemlji čuda (AIWS) i činjenica da su simptomi prolazni“, kaže Kostandi. "Zato je teško skenirati mozak pacijenta dok doživljava ove simptome."
Ali dok u nekim slučajevima senzorna izobličenja koja dolaze sa sindromom Alise u zemlji čuda mogu biti blago dezorijentirajuća, ona takođe mogu biti potpuno zastrašujuća i ponekad čak predstavljati rizik za one koji ih pate. Kako sama Džilijan, koja sada ima 54 godine, opisuje: "Kada su se simptomi često javljali, nisam želela sama da idem na železničku stanicu, u slučaju da se to desi na peronu, ili da sama uđem u autobus u slučaju da se to desi; gubite nezavisnost. To utiče na sve."
U većini slučajeva, istraživanja pokazuju da slučajevi sindroma Alise u zemlji čuda imaju tendenciju da se vremenom reše, međutim, ponekad se simptomi mogu ponovo pojaviti u zavisnosti od osnovnog uzroka.
Džilijan je na najvećoj dozi dva antiepileptička leka i ne samo da je bez napada, već i bez AIWS-a dve godine. Džoš, s druge strane, i dalje ima simptome "Alise", kako naziva svoje stanje, ali je razvio mehanizme suočavanja sa tim.
"Gledanje kroz prozor ili gledanje u ogledalo mu zaista pomaže kada se sve dešava, jer posmatra crte lica i pomaže mu da skrati epizodu Alise", kaže Sonja. Džoš sada nosi džepno ogledalo sa sobom kada nije kod kuće, za svaki slučaj ako mu je potrebna "provera realnosti".
