Amadea Sič iz Subotice danas ima 27 godina i osmehuje se životu – ali taj osmeh krije godine borbe, dva transplantirana para pluća i hiljade trenutaka u kojima je disanje bilo luksuz, a nada jedina vodilja. Njena priča je priča o ljubavi, hrabrosti, prihvatanju i borbi za svaki dah. Zbog svega kroz šta je prošla, Amadea je odlučila da svoju priču podeli javno – kroz kratki film, blog i javne istupe – sa samo jednim ciljem: da pomogne onima koji se bore sa sličnim zdravstvenim izazovima i da podigne svest o važnosti donorstva.
"Mnogo truda, snage, privatnosti i vremena sam uložila u ovaj projekat, koji je nastao mojom dobrom voljom. Htela sam da podelim retrospektivu svog puta – od prve dijagnoze, preko prve i druge transplantacije, pa sve do današnjeg dana kada dišem punim plućima i ponovo živim. I to ne samo za sebe, već i za one koji više nisu sa nama, a čiji organi sada žive u meni."
Prvi znaci bolesti
Amadea je imala samo 17 godina kada je počela da oseća prve simptome – kratak dah, umor, plave usne, oticanje, ubrzan rad srca. U početku je pokušavala da sve to ignoriše, verujući da je u pitanju prolazna slabost. Bavila se sportom, trenirala karate i atletiku – nije želela da prizna da nešto nije u redu. Ipak, kada više nije mogla da se popne ni na sprat bez gušenja, obratila se lekarima. Dijagnoza – plućna hipertenzija – delovala je kao smrtonosna presuda.
"Bez terapije, sa ovom dijagnozom se živi najviše tri godine. To su mi otvoreno rekli. Imala sam osećaj da sam u noćnoj mori, ali nisam imala vremena da očajavam – želela sam da živim, pa makar i sa biljkama, paprikom i ceđenim sokovima, samo da ne umrem."
Prva transplantacija – nada i razočaranje
Kada je ušla na listu za transplantaciju, znala je da to znači čekanje – na nečiji kraj da bi ona dobila novi početak. To čekanje bilo je jedno od najtežih poglavlja u njenom životu.
"To je period kad svakog dana živite normalno, ali u podsvesti znate – negde će neko umreti, i to možda baš za vas. Morate da ostanete psihički i fizički jaki. Ja sam se držala za život, za ljubav, za snove. Nisam znala da će me moj osmeh kasnije štititi kao oklop."
Kada je prvi put dobila nova pluća, činilo se da je pobedila. Međutim, ubrzo nakon operacije, njeno telo je počelo da odbacuje organ. Bila je kod kuće, uz svoju porodicu, slabija nego ikad – hranili su je, pomagali joj da se okupa, fizioterapeut dolazio svakodnevno, ali ona je sve više gubila dah.
"Nisam htela da verujem da je sve ponovo krenulo nizbrdo. Smešila sam se jer mi je to bio mehanizam odbrane. Nadala sam se da će proći. Ali nije."
Druga transplantacija – život poklonjen po drugi put
Amadea se bukvalno onesvestila istog dana kada je stigao drugi organ. Tog dana prošla je kroz sve emocije koje ljudska psiha može da podnese – i onda, kao svetlost kroz tamu, stigla je vest: „Imamo nova pluća“.
"To je bio šok, suze, strah i nada sve u jednom trenutku. Znala sam – ako sad ne uspem, neću imati treću priliku. Ali nisam se predavala. Moj mozak je već bio na stazi za trku, spreman za još jednu borbu."
Danas – punim plućima kroz život
Danas, Amadea živi život punim plućima – doslovno. Završava studije psihologije, trenira, ide na kontrole svaka tri meseca i – planira. Ima svoje snove, svoje ciljeve, i ono što joj niko ne može oduzeti – duboku zahvalnost.
"Zahvalna sam Bojanu i Seleni koji su mi pomogli da realizujem ovaj film, baš onako kako sam želela, čak i bolje. Zahvalna sam svojoj porodici – najboljoj porodici na svetu – na koju uvek mogu da se oslonim. Zahvalna sam svom partneru, koji me je nosio kad nisam mogla da hodam i ispunjavao mi želje. Zahvalna sam prijateljima, lekarima koji me čuvaju... I beskrajno zahvalna mojim donorima – koje nikada nisam upoznala, ali u kojima sada živim."
Poruka onima koji se bore
Amadea je pokrenula blog i film ne da bi postala poznata, već da bi pružila snagu drugima. Njena poruka onima koji se trenutno bore je jednostavna, ali moćna:
"Budite svoji. Živite svoj život – ne onaj koji vam drugi nameću. Upoznajte sebe, budite strpljivi, budite iskreni. Dozvolite sebi da se nasmejete, čak i kada vam je najteže. I ne zaboravite – vi ste već preživeli ono što bi druge slomilo. Vi ste već jaki."
Amadea ima i jednostavan savet kako da kanališete bes:
"Kada osetim bes, stanem, udahnem, sagledam situaciju kao da sam neko sa strane i pitam se – možeš li sada nešto da promeniš? Ako ne možeš – ćuti, saberi se, i okreni to u šalu. Humor je oružje, a ja sam ga koristila do maksimuma – najviše na svoj račun."
Postoji mnogo boraca koji nemaju priliku da ispričaju svoju priču. Amadea ne samo da je preživela, već sada živi i za njih. I dok god ima dah – govoriće. Za nju, za njih, za sve koji čekaju novu šansu.
Stil / Blic
