Sofija je rekla da je prvi znak za uzbunu bio kada je za samo malo više od tri nedelje dobila deset kilograma, a u tom periodu uopšte nije preterivala s hranom. Bila je sigurna da nešto nije u redu, što je potvrdila i dijagnoza, ali se do tada suočavala sa osudom javnosti.
– Dok sam bila u Americi, to je bilo nešto stravično – ja sam se za 23 dana ugojila skoro 10 kilograma. A najčudnije u svemu bilo je što u tom periodu uopšte nisam mnogo jela. Jesam jela slatko, ali ne više nego inače, jedem ga celog života. To mi je bio signal da nešto nije u redu, a po povratku u Srbiju prijatelji su me tešili, da to nije velika količina kilograma – rekla je ona u emisiji “RTS ordinacija”.
– Komentari su mi su izuzetno smetali, i inače smatram ružnim i degutantnim komentarisanje tuđeg izgleda. Na primer, kad neko ima akne, čemu komentar: “Vidi kakvo ti je lice”, ili ako ima problem sa kilažom…. Takvi komentari su čist bezbrazluk – smatra Sofija i dodaje da su je tabloidi čak “proglašavali” trudnom.
– Držala sam neke dijete, bile su deprimirajuće jer bih se hranila vrlo rigorozno, a gubitak težine bio je minimalan. Jednom sam smršala samo 400 grama. E to dovodi osobu u ludilo. Vi se mesecima odričete nečega, merite se, i kad stanete na vagu vidite gubitak od ne znam koliko grama… Pa onda promenite dijetu i opet se dešava ista stvar, a onda odete na jedan ručak i sva ta kilaža se vrati – dodala je ona.
– To onda utiče i na društveni život – ne možete da odete u restoran, pa se tamo pitate šta jesti… Onda dođete do momenta kad shvatite da ceo život kalkulišete kad i šta jesti, u stilu, ako sam sad pojeo ovo, sutra neću ono, i to je stvarno opterećujuće na dnevnom nivou. Kad shvatite da ste od 365 dana u godini 300 dana razmišljali da li je to bilo pametno jesti ili ne – previše je – naglašava glumica.
Sofijino traganje za uzrokom problema i pravom dijagnozom trajalo je skoro godinu dana, da bi tek nakon toga stigla do pravog lekara koji ju je poslao na test intolerancije na glukozu, i tada se jasno pokazao izvor problema. Dodatna je komplikacija što simptomi insulinske rezistencije nisu uvek baš jasni “na prvi pogled”.
– Osećam preveliku potrebu za slatkim, to je školski primer insulinske rezistencije i onda mi je bilo čudno što niko nije posumnjao na to jer sam svaki put striktno rekla da imam nenormalnu potrebu za slatkim, da čak i posle određene količine slatkiša, iako prestanem da jedem u tom trenutku, opet bih jela – rekla je ona.
– To je doktor koji ima predivan pristup pacijentu. Znači, nema osuđivanja, nema nikakvog vida napada niti komplikacije, već je on stvarno u jednom momentu rekao: “Ako ti se stvarno mnogo jede slatko, uzmi nešto malo”. To je momenat u kom vas neko bodri da izdržite svoju borbu i da prihvatite stvar malo blaže – naglašava Sofija.
– Morate da budete disciplinovani, ja iskreno malo jesam pa malo nisam. Preveliki sam hedonista da bih mogla ceo život da se odreknem nekih stvari, pa zato mesec-dva vodim računa, pa mesec dana ne vodim… Dok mogu, tako ću, a onda kad ne budem više mogla onda ću verovatno morati drugačije. Meni je lakše da ne uzmem slatko, nego da uzmem neku zdravu verziju koja samo podseća na slatkiše.
– Zavisnost od šećera bukvalno porede s opijatima i drogama. Ja tačno znam, imam momente kad krećem neku ishranu i kad se odričem slatkog – to je strašno. Sama bih bežala od sebe, kažem prijateljima da se ne viđamo, bolje tako da bismo sačuvali odnos – našalila se ona na račun nervoze zbog slatkiša.
Osim terapije dobila je i preporuke da promeni životni stil – da smanji unos slatkiša, uvede šetnju uveče, tačnije 45 minuta brzog hodanja, što joj baš prija. Ipak, ni ova dinamična aktivnost ne skreće misli sa hrane.
– Celog života sam ješna, stvarno uživam u hrani, želja mi je da se probudim ujutru i da pomislim “šta bih mogla danas da obučem” ili “kako da se našminkam”, kao svaka normalna žena, samo da nije “gde ručati danas”. E moj se život bazira na: “Dobro jutro: Gde ručati danas'” – priznaje Sofija.
Sofijno zdravlje po pitanju insulinske rezistencije sada je potpuno regulisano, a status insulina kontroliše jednom godišnje i striktno uzima svoju terapiju. Jedini za sada neobjašnjiv zdravstveni problem kod nje je voda koju njen organizam neobjašnjivo zadržava, pa zato redovno ide na limfnu drenažu.
Poštuje večernje brzo hodanje i pažljivo prati promene u svom organizmu, pa kada uoči da je dobila nekoliko kilograma, zna koje namirnice odmah izbacuje i o tome povede računa. Priznaje da se svakodnevno meri, iako zna da to nije preporučljivo, ali i to planira da izbaci kao dnevnu rutinu.
