- Džoš Vitner-Džekson je sa 29 godina prvo dobio zatvor, a ubrzo potom mu je otkriven tumor debelog creva veličine loptice za golf.
- Bolest mu se vratila i proširila na pluća, pa danas ima rak u četvrtom stadijumu, zavisi od kiseonika i hemoterapije.
- Lekari su mu u početku govorili da je reč o običnoj opstipaciji, a on sada pomaže drugim mladima kroz akciju i organizaciju Chat Cancer.
Džoš Vitner-Džekson bio je oličenje zdravog i aktivnog mladog čoveka – trčao je maratone, savladavao ekstremne sportske izazove i gradio uspešnu karijeru. Ništa nije ukazivalo na to da se u njegovom telu razvija ozbiljna bolest. Kada je sa 29 godina dobio zatvor, verovao je da mu jednostavno nedostaju vlakna u ishrani. Lekari su ga uveravali da nema razloga za veliku brigu. Samo nekoliko nedelja kasnije otkriven mu je tumor debelog creva veličine loptice za golf.
Danas, šest godina kasnije, bolest je u četvrtom stadijumu, proširila se na pluća, a Džoš ne može normalno da diše bez dodatnog kiseonika. Snimke na Instagramu nije lako gledati. Objavljuje ih danas 35-godišnji Džoš Vitner-Džekson, a oni na veoma direktan način prikazuju stvarnost života sa neizlečivim rakom u četvrtom stadijumu.
Izuzetan sportista
Međutim, ako se vratite nekoliko godina unazad kroz Džošove objave, teško je poverovati da gledate istog čoveka.
Na fotografijama je mlad, mišićav i fizički spreman muškarac sa kosom do ramena, naizgled u najboljim godinama života.
Pre samo šest godina među prijateljima je bio poznat po ljubavi prema sportovima izdržljivosti. Istrčao je nekoliko maratona, a završio je čak i iscrpljujuću trku u jordanskoj pustinji Vadi Rum, tokom koje je za samo pet dana prešao oko 136 milja, odnosno približno 219 kilometara.
Bio je uspešan menadžer prodaje, a karijera koja je bila u usponu odvela ga je i u Sjedinjene Američke Države – prvo u Los Anđeles, a zatim u Teksas, gde se nastanio 2018. godine.
Pre nego što mu je postavljena dijagnoza, Džoš je učestvovao u nizu izuzetno zahtevnih sportskih izazova, među kojima je bila i petodnevna trka duga 136 milja kroz jordansku pustinju.
Umesto maratona, danas zavisi od boce sa kiseonikom
Samo dve godine nakon preseljenja Džoš se našao sam u bolnici u Teksasu, gde ga je čekala operacija koja mu je spasla život. Lekari su morali da uklone tumor na crevu veličine loptice za golf, zajedno sa 15 limfnih čvorova i približno 40 centimetara zdravog tkiva.
Šest godina kasnije teško hoda i govori i zavisi od prenosnog rezervoara sa kiseonikom jer su mu disajni putevi ozbiljno oštećeni nakon što se rak proširio na pluća.
Više ne može da radi, za kretanje su mu potrebna invalidska kolica, a veliki deo vremena provodi odlazeći u bolnicu i vraćajući se iz nje zbog hemoterapije – jedinog tretmana koji mu je trenutno dostupan kako bi uznapredovali rak držao pod kontrolom.
– Rekao bih da sam praktično osoba sa invaliditetom – kaže Džoš, poreklom iz Hertfordšira. – Za aparat sa kiseonikom povezano mi je oko 25 jardi, odnosno gotovo 23 metra, creva.
– Praktično živim u dnevnoj sobi u prizemlju. Mama često spava na kauču pored bolničkog kreveta koji sam pozajmio. Perem se sunđerom. Moraš da se snađeš sa onim što imaš.
Džoš kaže da na društvenim mrežama sve češće nailazi na priče slične njegovoj – mladi ljudi, od kojih mnogi deluju fizički spremno i zdravo, dobijaju dijagnozu raka creva.
Tri lekara poslala su Džoša kući bez odgovarajućih dodatnih ispitivanja, govoreći mu da ima uobičajen zatvor i da bi trebalo da uzme laksative kako bi ublažio tegobe.
Džoš kaže da većina mladih ljudi obolelih od raka koje poznaje nije vodila nezdrav način života.
Iako Džoš priznaje da mu je ishrana tokom života u Americi bila „promenljiva“, lekari su mu rekli da je njegov tumor verovatno počeo da raste još kada je imao oko 12 godina – u periodu kada je jeo relativno malo nezdrave hrane.
– Svaka osoba mojih godina koju poznajem, a koja ima rak, fizički je aktivna i zdrava; mnogi od njih su trkači.
Jedini simptom bio je zatvor
Džošov prvi – i jedini – simptom pojavio se u maju 2020. godine: dobio je zatvor, za koji je pretpostavio da je posledica nedovoljnog unosa vlakana.
Dva puta je otišao kod lekara – lično, uprkos pandemiji kovida – i oba puta mu je rečeno da je jednostavno „malo zatvoren“ i savetovano mu je da jede više povrća.
Nije mu ozbiljno palo na pamet da bi problem mogao biti znak raka.
– Mislio sam: imam samo 29 godina i u dobroj sam formi, ovo je samo zatvor. Ali pretpostavljam da je postojao i određeni strah, nisam želeo da razmišljam o toj mogućnosti.
Međutim, bolovi u stomaku postajali su sve jači, a razmaci između pražnjenja creva produžili su se na više od nedelju dana.
Na kraju je Džoš otišao u ambulantu za hitne slučajeve udaljenu svega nekoliko metara od njegovog stana. Lekari su mu uradili rendgenski snimak, a zatim ga poslali kući sa laksativima.
Za samo nekoliko sati stanje mu se dramatično pogoršalo.
– Probudio sam se u užasnom stanju – priseća se Džoš. – Bio sam budan čitavu noć zbog strašnog, hroničnog bola, a stomak mi je bio izuzetno otečen.
Prošlog meseca doživeo je komplikaciju povezanu sa hemoterapijom zbog koje je gotovo mesec dana proveo u bolnici, uključujući pet dana na intenzivnoj nezi.
Tokom poslednjih 15 meseci Džoš je izgubio veliki deo svoje samostalnosti i sada u svakodnevnim aktivnostima zavisi od pomoći roditelja i plaćenog negovatelja.
Tumor veličine loptice za golf
Sledećeg jutra, 4. jula, „doteturao“ se nazad do ambulante, gde su mu lekari rekli da su na rendgenskom snimku uočili nešto sumnjivo.
Naknadni CT pregled pokazao je tumor veličine loptice za golf u donjem levom delu debelog creva, za koji su lekari strahovali da bi mogao da pukne.
– Lekar mi je rekao da u naredna 24 sata moram da stignem u bolnicu South Austin jer tumor svakog trenutka može da pukne, a to bi me verovatno ubilo.
Ujutru 6. jula Džoš je podvrgnut hitnoj operaciji tokom koje su uklonjeni tumor i okolno tkivo. Lekari su odstranili i 15 obližnjih limfnih čvorova – u sedam su pronađene maligne ćelije.
Tokom oporavka dva meseca bio je vezan za krevet, a potom je započeo 12 ciklusa hemoterapije. Zbog ograničenja uvedenih tokom pandemije kovida njegova porodica nije mogla da doputuje i bude uz njega, pa je prijatelj doleteo iz Los Anđelesa kako bi mu pomogao.
– Praktično sam tokom čitavog lečenja bio potpuno izolovan i bilo je izuzetno teško – kaže on.
– Prijatelji i komšije ostavljali bi mi hranu ispred vrata i vozili me na preglede u bolnicu, ali osim toga nisam viđao nikoga. Mogao sam da provedem dve nedelje gotovo bez ikakvog kontakta sa ljudima.
A onda je stigla vest kojoj se nadao
U aprilu 2021. stigla je vest kojoj se očajnički nadao – rečeno mu je da više nema znakova bolesti.
– Pomislio sam: „Vau, ovo je neverovatno.“ Ako ostanem bez raka pet godina, smatraću se izlečenim. Delovalo je kao čudo.
Ali olakšanje nije dugo trajalo.
Sredinom 2022. godine na rutinskom kontrolnom snimku pojavile su se „male crne tačkice“ na njegovim plućima.
Lekari su u početku sumnjali da su u pitanju ožiljci nastali nakon nedavne infekcije kovidom. Međutim, naknadna biopsija potvrdila je ono čega se Džoš plašio – rak se vratio i proširio na pluća.
– Prešao sam u četvrti stadijum raka debelog creva koji je bio neizlečiv. U suštini, imaš ga dok si živ.
Džošove nade sada počivaju na tome da hemoterapija drži bolest pod kontrolom što je duže moguće, odnosno dok njegovo telo može da podnosi terapiju.
Poslednje dve godine bile su naročito surove
Nakon povratka u Veliku Britaniju, samo tokom 2025. proveo je više od 50 noći u bolnicama britanskog NHS-a boreći se sa ponovljenim infekcijama pluća – jedna od njih na kraju je dovela i do hitne operacije srca.
„Kao da pokušavam da dišem kroz slamčicu“
Samo prošlog meseca Džoš je proveo pet dana na intenzivnoj nezi nakon reakcije nalik alergijskoj na jedan od lekova za hemoterapiju.
– Osećao sam se kao da sam doživeo moždani udar. Nisam osećao lice, jezik mi je ispadao iz usta, a disajni putevi su mi se zatvorili – kaže.
Danas kaže da mu disanje liči na „uvlačenje vazduha kroz slamčicu“, zbog upale u plućima izazvane rakom. Ipak, stigle su i neke ohrabrujuće vesti: nedavni snimci pokazuju da je bolest stabilna.
– Neće, da tako kažem, iznenada eksplodirati. Prilično miruje. Ali i dalje je tu.
Džoš živi sam i oslanja se na posete majke i plaćenog negovatelja koji mu pomažu u svakodnevnim aktivnostima. Više nije sposoban da radi i kaže da ga je preplavila podrška koju je dobio nakon pokretanja internet akcije za prikupljanje novca kako bi mogao da plati privatne i eksperimentalne tretmane.
GoFundMe stranica, pokrenuta u oktobru, prikupila je više od 120.000 funti. Nedavno je osnovao i humanitarnu organizaciju Chat Cancer, čiji je cilj stvaranje zajednice za mlade odrasle osobe koje žive sa ovom bolešću.
– Kada sam prvi put ušao u kliniku za hemoterapiju, osećao sam se potpuno usamljeno – kaže. – Nije bilo nikoga sa kim sam mogao da se poistovetim, nekoga mojih godina i u istoj životnoj fazi.
– Želeo sam da napravim nešto što će omogućiti mladim ljudima poput mene da se okupe, razgovaraju o svemu i požale se na ovu bolest.
Džoš veruje da je stres možda imao ulogu, ali dokaza za to nema
Džoš ima sopstvenu teoriju o tome šta je možda pokrenulo njegovu bolest – koja je, uprkos naglom porastu broja obolelih među mlađim odraslim osobama, i dalje daleko češća kod starijih ljudi.
– Moji roditelji su se razvodili otprilike u vreme kada je izraslina u mom crevu počela da se razvija – kaže. – To je izazvalo ogroman emocionalni stres, a prema onome što sam pročitao, postoji snažna povezanost između psihološkog stresa i zdravlja creva.
Postoje dokazi da stres može da utiče na creva, ali nema dokaza da psihološki stres izaziva rak creva.
Umesto toga, naučnici koji istražuju porast broja mlađih pacijenata sve više pažnje usmeravaju na mnogo raniji period života – na izloženost štetnim bakterijama ili toksinima iz životne sredine tokom detinjstva, a možda čak i pre rođenja.
