„Kažu da se sve dešava s razlogom i nikada ne znaš koliko si zaista jak dok se ne suočiš sa životom ili smrću i to ti ne ostavi ožiljke hrabrosti. Ludo je što se to može dogoditi u tren oka. U jednom trenutku sam uživala u večeri sa prijateljicom, a u sledećem sam bila na intenzivnoj nezi boreći se za život."
Otpočela je svoju priču Kejtlin Alsop koja je preživala pravu noćnu moru, nakon naizgled bezazlenog zdravstvenog problema, pa nastavila:
"Bila sam devojka koja se plašila bolnica i opekotina. Ironično je da sam, suočavajući se sa tim strahom i skoro izgubivši jezik, dobila potpuno novi glas i još veću priču koju ću podeliti. Ovo je moja priča o mom susretu sa smrću i drugoj šansi u životu. Svakog dana sam neverovatno zahvalna lekarima i medicinskim sestrama što su ovde. Oni su pravi heroji ove priče.
Sa 23 godine, imala sam mirnu subotnju večeru sa prijateljicom i bila sam kod kuće u krevetu do ponoći. Za večerom sam se osećala kao da sam se ugrizla za jezik, ali sam to ignorisala i nastavila našu noć. Nisam ni slutila da je bol koji sam osećala bio moj prvi znak nečeg mnogo zlokobnijeg. Kod kuće sam se ušuškala u zimsku pidžamu i...“ Zatvorila sam oči u toplom krevetu. Prošlo je manje od sat vremena kada sam se probudila gušeći se, bez daha i sa utrnulošću na desnoj strani jezika.
Sama kod kuće, nesposobna da pravilno govorim i sa plitkim dahom, adrenalin i strah su me istovremeno obuzeli, dok su mi misli jurile ka mislima o „moždanom udaru, paralizi i smrti“, pomešanim sa strahom od saznanja da moram u bolnicu i da nema nikoga da mi pomogne. Kako mi se disanje pogoršavalo, pretvorilo se u trku sa vremenom, jer nisam mogla da govorim niti da telefoniram za pomoć i gubila sam energiju. Moji instinkti za preživljavanje su se aktivirali i još uvek se sećam kako sam se naterala da sednem, pronađem svoju Mediker karticu i pošaljem poruku za pomoć. Zatvorenih očiju, poslala sam poruku prijateljici, tati i konačno tetki. Ovo je bila moja poslednja poruka, jer sam bila toliko umorna i samo sam želela da ponovo zaspim. U 11:11, ona je odgovorila i to me je održalo budnom i spasilo mi život.
„Jesi li bila udarena u lice?“ bilo je prvo što me je rođak pitao kada me je video. Bio je sa mojom tetkom dok je pokušavala da pomogne. Mislili smo da je u pitanju jednostavna alergijska reakcija i dala mi je tečni antihistaminik, dok je dozivala pomoć. Sećam se da sam videla strah i paniku kako joj se blesne u očima dok sam se gušila antihistaminikom, grlo mi je bilo toliko otečeno da nisam mogla da gutam. Znala sam da nije dobro. Morali smo da požurimo, pa me je ugurala u auto i odvezla u hitnu pomoć.
„Četrdeset pet minuta i izvući ćeš se odavde.“ To su nam rekli ljubazni lekari u lokalnoj bolnici, koji su takođe mislili da je u pitanju anafilaktička reakcija. Ne krivim ih, svi simptomi su ukazivali na to. Dali su mi dve injekcije adrenalina i steroid, ali je imalo suprotan efekat. Krvni pritisak mi je potpuno pao, disanje mi se pogoršalo i stalno sam gubila svest, sa osipom koji se brzo širio po telu. Tih „45 minuta“ pretvorilo se u hitan prevoz kolima hitne pomoći, indukovanu komu koja je trajala 9 dana i spasavanje života operacijom.
Lokalna bolnica je pokušala sve što je mogla i pozvala je hitan prevoz kolima hitne pomoći u veću bolnicu, sa mogućnošću traheostomije. Zbog mog stanja, nisam mogla imati nikoga osim lekara u kolima hitne pomoći sa mnom. Medicinari su bili veoma ljubazni, ali sam se plašila. Zastrašujući je osećaj biti vezan i ne moći disati, sa kiseoničkom maskom preko lica.
Kada sam stigla u veću bolnicu, čekalo me je skoro 20 lekara i specijalista. Moje stanje se stalno pogoršavalo i bila sam poznata kao „misteriozna devojka“. Pokušali su različite metode da mi sačuvaju disajne puteve, uključujući intubacije u budnom stanju, a kao poslednje sredstvo, stavili su me u komu, paralizovali me i stavili na aparat za održavanje života (ventilator) na intenzivnoj nezi. Mojoj porodici je rečeno: „Pripremite se za najgore jer ona ostaje medicinska misterija, pogoršava se, ima plikove i gori iznutra.“
Bila sam u komi 9 dana, a „do 100 ljudi“ je radilo na meni i mom misterioznom stanju. Imala sam skeniranje, testove i specijalisti za zarazne bolesti koji su me pregledali. Osip je opekao gornju polovinu mog tela, jezik mi je pocrneo od nedostatka cirkulacije i pričalo se o amputaciji. Pravi uzrok je na kraju bila Ludvigova angina, što znači biti „živ zadavljen“ i, kako je lekar rekao, dovelo je do „teške sepse“. Nepoznati, inficirani i impaktirani umnjak, prikazan na CT skeniranju, skoro me je koštao života! Nisam imala bolove, imala sam dobru oralnu higijenu i nikakve druge simptome, ali infekcija je preuzela moje telo i skoro me ubila. To je realnost sepse.
Sledeći deo je bio zaista strašan za moju porodicu, ali lekari su bili neverovatni i bili su tu za mene na svakom koraku. Otok infekcije je počeo da mi gnječi jugularnu venu i postojala je zabrinutost za protok krvi do srca i mozga. Morali su brzo da zaustave infekciju i sačuvaju snabdevanje krvlju srca i mozga, ali moj crni jezik nije mogao biti amputiran jer je bilo previše rizično. Srećom, spasili su mi život hirurškim vađenjem zuba, umetanjem vratnih drenaža i stavljanjem velike doze intravenskih antibiotika.
Nakon više od nedelju dana u komi, probudila sam se, počela sama da dišem, hodam sama i polako se oporavljala. Osećala sam se kao najsrećnija osoba na svetu što sam živa. Dezorijentisana i uplašena, pod uticajem droga, ozbiljno sam verovala da je ono što sam mislila da se „desilo“ kroz snove izazvane drogom stvarnost. Istovremeno, nikada se nisam osećala zahvalnije što mogu da vidim, čujem i dišem i sve što sam želela je da iskočim iz kreveta i odem na plažu, što sam i učinila!
Sve se dešava sa razlogom, i upravo u bolničkom krevetu sam donela odluku da ovo tretiram kao drugu šansu u životu, da nosim svoje ožiljke sa ponosom i da koristim svoju priču da pomognem drugima. Tokom oporavka nisam mogla pravilno da pričam, nisam mogla da jedem zbog čireva u ustima, imala sam problema sa pamćenjem i nedavno sam počela da šuštam zbog opekotine na jeziku... ali sam uvek bila pozitivna. Uzimala sam čokoladne Sustagense (dodatak ishrani), šalila se na račun svog pamćenja i porodica me je razmažila. Uvek sam pronalazila način da uradim stvari, čak i ako je to bilo malo sporije nego što je nekada bilo. Uz pomoć moje porodice i prijatelja, posebno moje super posvećene mame, svakim danom sam postajala sve jača i jača.
Univerzum deluje na misteriozne načine da vas izbaci iz vaše zone udobnosti. Desilo se tako nešto u danima pre nego što sam hitno prebačena na intenzivnu negu, dala sam otkaz na svom udobnom poslu da bih radila puno radno vreme za startap kao konsultant. Ironija je u tome što je uloga u startapu zahtevala samopouzdanje, pričanje i biti lice posla, a sada sam imala šuškanje, otvorene rane, opekotine na koži i nisam mogla da vozim. Plašila sam se da razgovaram sa svojim šuškanjem i bila sam zabrinuta zbog pitanja o mojim ožiljcima, ali sam imala viziju, a to je bilo da pomognem ljudima i napravim razliku. Zato sam počela i naučila koliko sam mogla i tokom prošle godine izgradila sam prepoznatljiv brend na Zlatnoj obali. Sada sarađujemo i sa drugim velikim brendovima! Kroz ovo putovanje sam sebi dokazala koliko mogu da uradim.
Moja priča je bukvalno od kome do samopouzdanja, dok sam se fokusirala na izgradnju posla, korišćenje svoje priče da napravim razliku drugima i predstavljanje svojih ožiljaka sa ponosom. Bila sam šokirana kada mi je ponuđena prilika da podelim svoju priču koja me je povezala sa najneverovatnijim, inspirativnim ljudima koji prolaze kroz slična putovanja i inspirišu moj lični projekat. Nikada nisam mislila da će mi moja priča omogućiti da doprem do hiljada ljudi do kojih smo mi uspeli da dopremo. Moj cilj je da pomognem ljudima, da uzvratim bolnici i da učim i rastem. Iako i dalje učim svaki dan, pronalazim načine da zaobiđem izazove.
Počastvovana sam što mogu da podelim svoju priču, veoma sam odlučna da napravim razliku u svetu, da uzvratim bolnici i da promenim znanje o sepsi. Počastvovana sam što učestvujem u dobrotvornim akcijama za Fondaciju bolnice Gold Koust i što sam upoznala najneverovatnije preživele i lekare. Nadam se da će deljenje moje priče pomoći nekome sa sopstvenim ožiljcima, inspirisati nekoga i omogućiti nekome da vidi koliko je zaista jak. „Nikada se ne stidi ožiljka, jer to znači da je nešto pokušalo da te pobedi, ali si bio jači od toga.“ podelila je Kejtlin svoju priču za inostrane medije.
